...KaTmaNdu...

• 1 • 2 • 3 • 4
• 5 • 6 • 7 • 8
• 9 • 10 • 11 • 12
• 13 • 14 •
15 •
16
• 17 • 18 •
19 •
20
• 21 • 22 •
23 •
24
• 25 •
26 •
27 •
28
• 29 •
30 •
31 •
32
•
33 •
34 •
35 •
36
•
37 •
38 •
39 •
40
•
41 •
42 •
43 •
44
•
45 •
46 •
47 •
48
•
49 •
50 •
51 •
52
• 53 • 54 •
55 •
56
•
57 • 58 •
59 •
60
•
61 •
62 •
Zakon Protiv
Hrišćanstva •

          Ova knjiga
pripada najređima. Možda od njih čak nijedan ne živi. To bi bili oni koji
razumeju mog Zaratustru: kako bih smeo da se pomešam sa onima za koje već
danas rastu uši? —
Meni pripada tek preksutrašnjica. Neki se rađaju
posthumno.

          Uslove da
bih bio shvaćen i tada shvaćen sa nužnošću — poznajem samo odviše
tačno. Mora se biti čestit do okrutnosti u stvarima duha da bi se, isto
tako, izdržala moja ozbiljnost, moja strast. Mora se biti vešt planinskom
životu
—
da bi se pod
sobom gledalo kukavno doba političkog
brbljanja i samoživosti naroda. Mora se postati ravnodušan, nikada ne pitati
da li istina služi, postaje li sudbonosnom... Neka naročita sklonost snage
za pitanja za koja niko danas nema odvažnosti; odvažnosti za ono zabranjeno;
predodređenost za lavirint. Jedno iskustvo sedmostruke samotnosti. Nove
uši za novu muziku. Nove oči za ono najdalje. Nova savest za istine do
sada prećutkivane. I
volja za ekonomiju velikog stila: sakupljati
njenu snagu, njenu ponesenost...
Strahopoštovanje prema sebi; ljubav
za sebe; bezuslovna sloboda sa samim sobom ...

          Pa dobro!
To su jedini moji čitaoci, moji pravi čitaoci, moji predodređeni čitaoci:
šta preostaje? —Ostatak je samo čovečanstvo. — Čovečanstvu
se mora biti nadmoćan snagom,
visinom
duše
—
prezirom...

          — Pogledajmo
se u lice. Mi smo Hiperborejci — dosta dobro znamo koliko postrani živimo.
"Ni po zemlji ni po vodi nećeš naći put koji vodi Hiperborejcima": već
je Pindar to znao o nama. S one strane severa, leda, smrti — naš život,
naša sreća ... Otkrili smo sreću, poznajemo put, našli smo izlaz
iz lavirinta starog čitave milenijume. Ko bi ga inače našao? — Moderni
čovek možda? — "Ne znam kuda idem ni otkuda dolazim; ja sam sve ono što
ne zna kuda ide ni otkuda dolazi" — uzdiše moderni čovek... Od te modernosti
smo se razboleli — od gnjilog, mira, od kukavičkog kompromisa, od sve vrle
nečistote modernog Da i Ne.Ova tolerancija i largeur* srca, koja
sve "oprašta", jer sve "shvata", jeste široko za nas. Bolje živeti u ledu
nego među modernim vrlinama i drugim južnim vetrovima! ... Bili smo dosta
hrabri, štedeli nismo ni sebe ni drugog: ali dugo nismo znali kuda sa
našom hrabrošću. Postali smo sumorni, zvali su nas fatalistima. Naš
fatum
— to je bilo obilje, naprezanje, pribiranje snaga. Žeđali smo za munjom
i delima, bili najdalje od sreće slabića, od "razočaranosti"... Oluja je
bila u našem vazduhu,priroda kojom smo se natmurili — jer nikakvog puta
nismo imali.
Formula naše sreće: jedno Da, jedno Ne, jedna prava linija,
jedan cilj...

* Na francuskom u izvorniku, znači širina. — P.
prev.

          Šta je dobro?
— Sve što u čoveku podstiče osećanje moći, volju za moć, moć samu.

          Šta je rđavo?
— Sve što potiče iz slabosti.

          Šta je sreća?
— Osećanje da moć raste
— da je savladan neki otpor.

          Ne
zadovoljnost,
nego više moći; ne mir uopšte, nego rat; ne
vrlina, nego
sposobnost (vrlina u stilu Renesanse,
virtu,
vrlina bez moralke).

          Slabi i bezuspešni
neka propadnu: prva načelo našeg
milosrđa. I još im u tome treba
pomoći.

          Šta je štetnije
od ma bilo kojeg poroka? — Aktivno sažaljenje za sve slabe i bezuspešne
— hrišćanstvo...

          Problem koji
čovečanstvo treba da reši nije u redosledu bića koji ja ovde pravim (—
čovek je kraj
—): nego koji tip čoveka treba gajiti, hteti,
kao
najviše vredan, najdostojniji života,najpouzdaniji za budućnost.

          Taj najviše
vredan tip u više navrata je već postojao: ali kao srećan slučaj, kao izuzetak,nikada
kao željen.
Štaviše,
on je upravo izazivao strah, bio je
dosada bezmalo
ono strašno — i zbog straha je željen, gajen, dobijan
obrnuti
tip: domaća životinja, životinja koja živi u stadu, bolesna životinja čovek-hrišćanin...

          Čovečanstvo
ne
predstavlja razvitak, na način kako se to danas veruje, ka boljem ili
snažnijem ili višem. "Napredak" je naprosto moderna ideja, to jest lažna
ideja. Današnji Evropejac je po svojoj vrednosti daleko ispod Evropejca
Renesanse;razvoj
nije
neizbežno, po nekoj nužnosti, uzdizanje, uspinjanje,
jačanje.

          U jednom drugom
smislu postoji neprestano nicanje, na najrazličitijim mestima Zemlje i
iz najrazličitijih kultura, pojedinačnih slučajeva sa kojima se, u stvari,
predstavlja jedan viši tip: nešto što je u odnosu na ukupno čovečanstvo
neka vrsta nadčoveka. Takvi srećni slučajevi veličajnog nicanja uvek su
bili mogući i možda će uvek biti mogući. Pa čak i čitava pokolenja, radoslovlja,
narodi, mogu pod izvesnim okolnostima da predstavljaju takav
zgoditak.

          Hrišćanstvo ne
treba kititi i ukrašavati: ono je vodilo rat do smrti protiv ovog
višeg tipa čoveka, proganjalo je sve osnovne instinkte ovog tipa,
iz tih instinkata destilisalo zlo,
zlobnika
— snažan čovek kao izopačen
tip, "izopačenik". Hrišćanstvo je stalo na stranu svih slabih, ništavnih,bezuspešnih.
Iz protivstavljanja
instinktima održanja snažnog života ono je stvorilo
ideal; iskvarilo je sam um duhovno najsnažnijih priroda time što je podučavalo
da se na vrhunske vrednosti duhovnosti gleda kao na grešne, kao na bludne
vrednosti, kao na iskušenja.
Najžalosniji primer: Paskalova iskvarenost,
koji je verovao da iskvarenost njegovog uma potiče od prvobitnog greha,
dok je on bio iskvaren samo njegovim hrišćanstvom! —

          Bolan je, užasan
prizor koji mi se otkrio kada sam razgrnuo zastor sa ljudske
iskvarenosti.
Ova
reč, u mojim ustima, bar je zaštićena od sumnje da prikriva neku moralnu
optužnicu protiv čoveka. Ona je — želeo bih još jednom da naglasim — oslobođena
moralisanja:
i to do stepena da sam najsnažnije osetio ovu iskvarenost
upravo tamo gde ona najsvesnije teži "vrlini", "božanstvu". Iskvarenost
razumem, pogađa se već, u smislu decadence:
tvrdim da sve vrednosti
u kojima čovečanstvo sada sažima svoje vrhunske želje jesu decadence-vrednosti.

          Životinju, vrstu,
individuu, zovem iskvarenom ako je izgubila svoje instinkte, ako je odabrala,
ako se privrgla
onome što joj škodi. Jedna istorija "uzvišenih osećanja",
"ideala čovečnosti" — a moguće je da je moram ispričati — bila bi bezmalo,
takođe, objašnjenje
zašto
je čovek tako iskvaren. Sam život je,
za mene, poput instinkta za rast, za trajanje, za prikupljanje snaga, za
moć: tamo gde nema volje za moć, propada se. Tvrdim da svim vrhunskim
vrednostima čovečanstva
nedostaje
ova volja — da pod najsvetijim
imenima vladaju vrednosti propadanja,
nihilističke
vrednosti.

          Hrišćanstvo se
naziva religijom samilosti.
— Samilost je suprotna krepkim čuvstvima
koja podižu energiju osećanja života. Ona deluje depresivno. Kada se sažaljeva
gubi se snaga. Samilošću se još uvećava i umnogostručava gubitak snage
koji već nastaje, po sebi, trpljenjem. Samo trpljenje uz pomoć samilosti
postaje zarazno. Pod izvesnim okolnostima može doći do toga da ukupan gubitak
života i životne energije stoji u apsurdnom odnosu prema kvantumu uzroka
(— slučaj smrti Nazarećanina). Eto prvog gledišta, ali postoji još jedno
važnije. Ako se samilost promeri spram vrednosti reakcija koje je ona izazvala,
tada se u još izrazitijoj svetlosti ocrtava njen po život opasan karakter.
Samilost uglavnom krstari zakonom razvitka koji je zakon selekcije.
Podržava
ono što je zrelo da propadne, pristrasno brani ono što je život razbaštinio
i prokleo, pomoću mnoštva promašenih svih vrsta, koje ona održava
u
životu, samom životu pridaje zloslutan i neizvestan vid. Usudilo se da
se samilost nazove vrlinom (— u svakom otmenom
moralu ona važi kao
slabost —); otišlo se i dalje, od nje se načinila vrlina uopšte, tlo
i izvor svih vrlina — samo, razume se, i što stalno treba imati u vidu,
to se uradilo na osnovu jedne filozofije koja je bila nihilistička, koja
je na svom štitu zapisala ništenje života. U tome je Šopenhauer
bio u pravu: život negiran samilošću još je dostojniji da bude negiran
—
samilost je
praksa
nihilizma. Još jednom: ovaj depresivni i zarazni
instinkt prožima instinkte koji se odnose na održanje i podizanje vrednosti
života: koliko kao multiplikator bede toliko kao konzervator
svih bednika on je glavni pogon uspona
decadence
— samilost
nagovara na nistavilo!... Ne veli se "ništavilo": to se naziva "onostranošću",
ili "Bogom", ili istinskim životom"; ili se kaže nirvana, spasenje,
blaženstvo ...Ova čedna retorika koja potiče iz okružja religiozno-moralne
idiosinkrazije izgleda mnogo manje čedna
čim se shvati koje je
vrste tendencija koja se ovde ogrće plastom tananih reči: tendencija
neprijateljska
prema životu. Šopenhauer je bio neprijatelj života: otuda je
za njega samilost vrlina... Aristotel je, kao što je poznato, u samilosti
video bolesno i opasno stanje pri čemu je dobro da mu se tu i tamo doskoči
nekim purgativom. On je tragediju shvatao kao purgativ. Polazeći od životnog
instinkta, da bi se oslobodili takvog bolesnog i opasnog nagomilavanja
samilosti, kakvo predstavlja Šopenhauerov slučaj (a nažalost i čitava naša
književna i umetnička decadence od Sent Petersburga do Pariza, od
Tolstoja do Vagnera), moralo bi se tragati, u stvari, za sredstvom da se
ono razjede, da se rasprši...
Ništa nije nezdravije usred naše nezdrave
modernosti od hrišćanske samilosti.
Tu
biti lekar, tu
biti
neumoljiv,
tu
rezati — to je
naš
zadatak, to je način našeg
milosrđa,
po tome smo mi
filozofi, mi Hiperborejci! —

          Neophodno je
reci koga osećamo kao našu suprotnost — teologe i sve što u telu
ima krv teologa — čitavu našu filozofiju ... Kob mora da se sagleda izbliza,
mora da se, još bolje, doživi u njoj samoj, mora da joj se siđe u koren
i dozvoli da

vas gotovo uništi da bi se razumelo da tu više nije reč ni o kakvoj
zabavi — (slobodoumlje naše gospode prirodnjaka i fiziologa je u mojim
očima zabava — njima nedostaje strasti za ove stvari,
stradanja
zbog
njih —). Ova zatrovanost zalazi mnogo dalje nego što se misli: instinkt
teološke nadmenosti našao sam svuda gde se danas oseća "idealist" — gde
se u ime visokog porekla prisvaja pravo da se o stvarnosti razmišlja i
na nju ravnodušno gleda... Idealist drži, sasvim kao sveštenik, sve velike
pojmove u ruci (— i ne samo u ruci!), sa dobrohotnim prezirom on se poigrava
sa "razumom", "čulima", "čašću", "lagodnim životom", "naukom", vidi ih
pod
sobom,
kao štetne i zavodničke snage nad kojima lebdi "Duh" u čistom zasebitku
— kao da smernost, nevinost, siromaštvo, jednom reči
svetost,
nisu
do sada prouzrokovali u svetu neizmerno više zla nego ma bilo koji užas,
ma bilo koji porok ... Čisti duh je čista laž ... Doklegod sveštenik, taj,
po svom
zanimanju,
uništavalac, klevetnik, trovač života, važi još
za uzvišenu vrstu čoveka, neće biti odgovora na pitanje: šta
je
istina?
Istina je već obrnuta na glavu ako kao zastupnik "istine" važi svesni advokat
ništavila i ništenja...

          Ovom teološkom
instinktu objavljujem rat: svuda nalazim njegove tragove. U čijem telu
kola teološka krv, taj sučelice svih stvari stoji naopako i nečasno. Pathos
koji se razvija iz toga, naziva se vera:
zatvoriti oči pred sobom,
jednom za svagda, da ne bi trpeli od neizlečivo lažnog gledišta. Iz ove
pogrešne optike nametnute svim stvarima stvara se jedan moral, vrlina,
svetost, čista savest se vezuje za lažno viđenje — zahteva se da
nijedna druga vrsta optike ne sme više da ima vrednost, pošto je
jedino prava ona koja je sakrosanktno stvorena u ime "Boga", "iskupljenja",
"večnosti". Svuda sam iskopavao teološki instinkt: on je najrasprostranjeniji,
naročiti podzemni oblik lažnosti koji postoji na zemlji. Što teolog
oseća kao istinito, mora da je lažno: odatle se bezmalo može izvući
kriterijum istine. Njegov najdublji instinkt samoodržanja zabranjuje da
realnost u ma kojoj tački bude uvažena ili, pak, samo dođe do reči. Sve
dokle se prostire teološki uticaj, suđenje o vrednosti je postavljeno
naglavce, pojmovi "istinito" i "lažno" su neminovno preokrenuti: što je
najkobnije za život, naziva se ovde "istinito", što ga veliča, podstiče,
potvrđuje, opravdava i čini da trijumfuje, zove se "lažno" ... Događa li
se da teolozi kroz "savest" kneževa (ili naroda) pružaju ruku prema
moći,
ne
sumnjajmo u to šta se uvek nalazi u osnovi: volja za kraj, to nihilistička
volja
hoće od moći...

          Među Nemcima
će se smesta razumeti ako kažem da je filozofija iskvarena teološkom krvi.
Protestantski pastor je deda nemačke filozofije, sam protestantizam njen
peccatum originale. Određenje protestantizma: napola ukočeno hrišćanstvo
— i um... Dovoljno je izgovoriti samo reč "Tibingenska bogoslovija"* da
bi se shvatilo
šta
je u osnovi nemačka filozofija — podmukla
teologija...
Švabe su najbolje varalice u Nemačkoj, oni nevino lažu... Otkuda je poteklo
likovanje koje prožima, do pojave Kanta, svet nemačkog učenjaštva
čije su tri četvrtine pastorski i učiteljski sinovi — otkuda je poteklo
nemačko uverenje, koje i danas još ima odjeka, da je sa Kantom započeo
okret ka
boljem? Teološki instinkt u nemačkom učenjaštvu naslutio
je unapred
ono što bi jednom ponovo moglo da iskrsne ... Otvorio
se jedan skriveni put prema starom idealu, pojam "istinskog
sveta",
pojam morala kao
biti sveta (— te dve najzloglasnije zablude koje
postoje!),
bili su sada opet, zahvaljujući jednoj prepredenoj skepsi, ako ne dokazivi,
ono ipak ne više
opovrgljivi...
Um,
pravo
uma ne prostire
se toliko daleko... Od realnosti je napravljena"prividnost"; od jednog
savršeno izmišljenog
sveta, sveta bivstvujučeg /Seienden/, napravljena
je realnost ... Kantov uspeh je naprosto teološki uspeh: Kant je bio, jednako
Luteru, jednako Lajbnicu, papuča više u po sebi loše usaglašenom taktu
nemačke čestitosti. —

* Tibingen se nalazi u švapskoj. "Tibingenska bogoslovija"
(Tübinger Stift) je glasovita protestantska ustanova u kojoj su, krajem
XVIII stoleća, između ostalih učili Šeling, Helderlin i Hegel. — P. prev.

          Još koja reč
oko Kanta kao moraliste.
Neka vrlina mora da bude naš
izum,
naša
najličnija odbrana i nužda: u svakom drugom smislu ona je jedino opasnost.
Ono što nije uslov našeg života, šteti mu: vrlina samo iz osećanja
poštovanja pred pojmom "vrlina", kako je to hteo Kant, jeste škodljiva.
"Vrlina", "dužnost", "dobro po sebi", dobro sa karakterom bezličnosti a
opštevažnosti — priviđenja u kojima se izražava propadanje, krajnja
iznurenost života, kenigzberško crnčenje. Upravo na obrnuto upućuju najdublji
zakoni održanja i rasta: da svako sebi stvara svoju vrlinu, svoj
kategorički imperativ. Narod odumire ako svoju dužnost zameni
sa pojmom dužnosti uopšte. Ništa dublje, više iznutra ne razara od te "bezlične"
dužnosti, tog žrtvovanja pred Molohom apstrakcije. — Nije li se Kantov
kategorički imperativ osetio kao opasan za život!... Teološki instinkt
je jedino to uzeo pod svoju zaštitu! — Neko delovanje na koje prisiljava
instinkt života u zadovoljstvu nalazi dokaz za svoju ispravnost: a
taj nihilist, sa hrišćansko-dogmatskim crevima, zadovoljstvo je razumevao
kao prigovor ... Šta brže razara od raditi, misliti, osećati bez
unutrašnje nužnosti, bez jednog duboko ličnog izbora, bez zadovoljstva?,
poput automata "dužnosti"? To je upravo recept za decadence, za
sam idiotizam ... Kant je postao idiot. — A bio je Geteov savremenik!
Ova paukova sudbina važila je — i još važi! — za nemačkog filozofa...
Dobro se pazim od toga da kažem ,šta mislim o Nemcima... Nije li Kant u
Francuskoj revoluciji video prelazneorganskog oblika države u organski?
Nije li se pitaoda li postoji neki događaj koji nikako drukčije ne
može da bude objašnjen nego samo prisutnošću jednog moralnog plana u čovečanstvu,
čime je, jednom za svagda, bila dokazana "težnja čovečanstva za
dobrim"? Kantov odgovor: "to je revolucija." Pogrešni instinkt u svemu
i svačem, protiv priroda kao instinkt, nemačka decadence kao
filozofija — to je Kant! —

          Izdvajam par
skeptika, pristojan tip u istoriji filozofije: ali ostatak, on ne poznaje
ni osnovne zahteve intelektualne čestitosti. Svi se oni listom ponašaju
kao priproste žene, svi ti veliki zanesenjaci i neobični stvorovi — već
"lepa osećanja" oni drže za argumente, "nabrekla prsa" za meh božanstva,
ubeđivanje za kriterijum
istine. Najposle, i Kant je, u njegovoj
"nemačkoj" bezazlenosti, pokušao da pod pojmom "praktički um" taj oblik
korupcije, taj nedostatak intelektualne savesti, pretvori u nauku: on je
naročito u tu svrhu izmislio jedan um za slučajeve u kojima se ne bi brinulo
za um, naime za one u kojima se čuje glas morala, uzvišenog zahteva "trebaš".
Dovoljno je shvatiti da je gotovo kod svih naroda filozof samo produžetak
svešteničkog tipa, pa da se nad ovom svešteničkom baštinom
plaćenom
lažnim novcem više ne čudi. Kada se imaju sveti zadaci, na primer da
se poboljša, spase, iskupi čovek — kada se božanstvo drži u grudima, kada
je rog za prizivanje imperativa "s one strane", sa takvom misijom vi ste
već izvan svih čisto razumskih vrednovanja — sami
već posvećeni
takvim zadatkom, sami već tip nekog višeg poretka! ... Šta mari neki sveštenik
za nauku!
On je iznad toga! — A sveštenik je do sada
vladao!
—
On
je određivao
pojam "istinitog" i "neistinitog"! ...

          Ne potcenjujmo
ovo: mi sami, mi slobodni duhovi, mi smo već "prevrednovanje svih
vrednosti", objava rata i pobede otelovljena
u svim starim pojmovima
o "istinitom" i "neistinitom". Najvredniji uvidi su najdocnije otkriveni;
ali najvredniji uvidi su metodi. Svi
metodi,
sve
pretpostavke
našeg sadašnjeg naučnog duha, bili su tokom hiljada godina izloženi najdubljem
preziru: ukoliko ste tragali, za njima bili ste isključeni iz svakog opticaja
sa "poštenim" ljudima — važili za "neprijatelja Boga", za onoga koji prezire
istinu, za "opsednutog".Naučnost je bila poput Čandale* ... Protiv sebe
smo imali čitav pathos čovečanstva — njegov pojam o tome šta treba da
je istina, šta treba da je služba istini: do sada je svako "trebaš"
bilo upravljeno protiv nas ... Naš predmet, naše prakse, naš miran, oprezan,
podozriv način — sve mu je izgledalo savršeno nedostojno i vredno prezira.
— Konačno, treba se, radi neke pravičnosti, pitati nije li ono što je toliko
dugo čovečanstvo držalo zaslepljeno upravo
estetski
ukus: ono je
od istine zahtevalo
pitoreskno
dejstvo, od saznavaoca podjednako
zahtevalo da snažno deluje na čula. Naša uzdrlljivost
mu najduže
nije bila po ukusu ... Oh, kako su oni to pogađali, ti božji ćurani — —

* čandala — ime nadenuto najnižem sloju u indijskom kastinskom
društvu. — P. prev.

          Mi smo drukčije
učili. U svemu smo bili skromniji. Čoveka više ne izvodimo iz "duha", iz
"božanstva", vratili smo ga među životinje. Za nas je on najsnažnija životinja,
jer je najlukavija: jedna od posledica toga je njegova duhovnost. S druge
strane,čuvamo se sujete koja bi htela opet da se ovde čuje: kao da bi čovek
bio veliki poslednji cilj životinjskog razvitka. On nipošto nije kruna
stvaranja: svako biće pored njega je na jednakom stepenu savršenstva...
I budući da to tvrdimo, tvrdimo i preko toga: čovek je, relativno uzev,
najbezuspešnija životinja, najbolesnija, najopasnije skrenuta sa puta svojih
instinkata — svakako, uza sve to, i najzanimljivija!
— Što se tiče
životinja, najpre se Dekart odvažio, sa drskošću vrednom poštovanja, na
ideju da životinju razume kao machina: čitava naša fiziologija upinje
se da dokaže ovaj stav. Isto tako, logički, mi ne izdvajamo čoveka kako
je to pak Dekart učinio: ono što se danas uopšte shvatilo o čoveku prostire
se upravo u granicama do kojih je on shvaćen mašinski. Pre toga je, kao
njegov miraz iz nekog višeg poretka, čoveku pripisivana "slobodna volja":
danas smo mu čak oduzeli volju u smislu da pod tim više ne sme da bude
shvaćena nikakva sposobnost. Stara reč "volja" služi za to da označi jednu
(rezultantu, jednu vrstu individualne reakcije koja nužno prati mnoštvo
delom suprotstavijenih, delom saglasnih draži — volja više ne "deluje",
više ne "pokreće" ... Nekada se u čovekovoj svesti, u "duhu", video dokaz
njegovog visokog porekla, njegove božanske prirode. Da bi se čovek usavršio
savetovalo mu se, po ugledu na kornjaču, da čula uvuče u njih same,
napusti opticaj sa zemaljskim, svuče smrtni plašt: tada bi od njega preostala
najbitnija stvar, "čisti duh". Ovde se razilazimo: za nas je svest, "duh",
upravo simptom relativnog nesavršenstva organizma, eksperimentisanje, pipanje,
promašivanje, mučenje u koje je utrošeno nepotrebno mnogo nervne snage,
— poričemo da išta savršeno može da se napravi ukoliko se to pravi svesno.
"Čisti duh" je čista glupost: ne računamo li nervni sistem i čula, "smrtni
plašt",
tada loše računamo — ništa više!...

          Ni moral ni religije
ne dodiruju se, u hrišćanstvu, ma sa kojom tačkom stvarnosti. Sami imaginarni
uzroci
("Bog", "duša", "ja", "duh", "slobodna volja" — ili pak "neslobodna"):
same imaginarne
posledice
.("greh", "iskupljenje", "milost", "kazna",
"praštanje grehova"). Opticaj između imaginarnih bića
("Bog", "duhovi",
"duše"); imaginarna nauka o prirodi
antropocentrična; potpuno odsustvo
pojma o prirodnom uzroku); imaginarna
psihologija
(sami nesporazumi
sa samim sobom, tumačenja prijatnih ili neprijatnih opštih osećanja, na
primer stanja nervus sympathicusa,
pomoću jezika sastavljenog iz
znakova religiozno-moralne idiosinkrazije — "pokajanje", "griza savesti",
"đavolova kusanja", "božja blizina"); imaginarna
teleologija ("božje
carstvo", "poslednji sud", "večni život"). — Ovaj čisti svet fikcije
razlikuje
se, i to znatno na njegovu štetu, po tome od sveta sna da ovaj poslednji
stvarnost odražava,
dok je prvi krivotvori, obezvređuje, poništava.
Tek što je otkriven pojam "priroda" kao pojam protivstavljen pojmu "Bog",
"prirodno" je moralo da postane reč za "osudu" — čitav taj svet fikcije
ima svoj koren u mržnji
prema prirodnom (— stvarnost! —), on je
izraz nelagodnosti u stvarnom ... No, sa tim se sve objasnilo.
Ko
bi sam imao nekog razloga da
obmanjujući se beži iz stvarnosti?
Onaj ko trpi od nje. Ali, trpeti od stvarnosti znači biti brodolomna
stvarnost...
Pretezanje osećanja nezadovoljstva nad osećanjima zadovoljstva jeste uzrok
jednog
fiktivnog morala i religije: no takvo pretezanje pruža formulu
za
decadence
...

          Do istog zaključka
dovodi i kritika
hrišćanskog pojma boga. — Narod koji još veruje
u sebe samog ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on poštuje uslove
pomoću kojih je nadmoćan, svoje vrline, — svoje osećanje moći on projektuje
u neko biće kojem može da zahvali za svoje unutrašnje zadovoljstvo. Ko
je bogat taj želi da deli; gordom narodu je bog potreban da bi žrtvovao...
Sa takvim pretpostavkama religija je oblik zahvalnosti. Za samog sebe je
zahvalan: za to je potreban neki bog. — Takvom bogu mora da je moguće da
koristi i da naudi, da bude prijatelj i neprijatelj — njemu se divi koliko
u dobru toliko i u zlu.
Protivprirodno
škopljenje nekog boga u čisto
dobrog boga bilo bi ovde izvan onoga što se želi. Koliko dobar toliko je
potreban i zao bog: štaviše, za sopstvenu egzistenciju se ne zahvaljuje
upravo toleranciji, ljudskom prijateljstvu ... Kakav bi to bio bog koji
ne bi poznavao srdžbu, osvetu, zavist, porugu, lukavstvo, nasilje? Koji
možda nijednom nije upoznao zanosne ardeurs* pobede i uništavanja?
Takav bog se ne bi razumeo: čemu on? — Svakako: kada narod nestaje, kada
oseća da konačno opada njegova vera u budućnost, nada u slobodu, kada mu
podjarmljivanje kao prva korisnost i vrline podjarmljenih prodiru u svest,
tada i njegov bog mora da se, isto tako, preobrazi. Sada on postaje
pritvorica, plašljiv, smeran, poziva se na "duševni spokoj", na odustajanje
od mržnje, na blagost, čak na "ljubav" prema prijatelju i neprijatelju.
Stalno morališe, gamiže po šupljini svake privatne vrline, postaje bog
za svakog, privatna osoba, kosmopolit... Nekada je on predstavljao jedan
narod, snagu naroda, sve ono što je u duši naroda agresivno, i žedno moći:
sada je on pak čisto dobri bog... U stvari, nema druge alternative za bogove:
ili su volja za moć — i dotle će postojati dok su narodni bogovi
—, ili pak nemoć na moći — i tada nužno postaju dobri...

* Na francuskom u izvorniku. Znači, između ostalog, vrućice.
—
P. prev.

          Tamo gde u nekom
obliku volja za moć opada, svaki put postoji i neko fiziološko nazadovanje,
décadence. Božanstvo
décadence,
odsečeno od njegovih najmuškijih
vrlina i nagona, štaviše nužno biva bogom fiziološki zaostalih, slabih.
Oni sebe same ne zovu slabi, nazivaju se "dobri" ... Nije potrebno opominjati
da bi se razumelo u kojim trenucima istorije postaje moguća tek dualistička
fikcija jednog dobrog i jednog zlog boga. Sa istim instinktom sa kojim
pokoreni smeštaju svog boga na ravan "dobra po sebi", precrtavaju oni dobra
svojstva boga njihovih pobedilaca; oni se svete svojim gospodarima time
što ođavoljuju njihovog boga.—
Dobar
bog, kao i đavo: oba
su izrodi décadence.— Kako je još dan-danas moguće toliko popuštanje
gluposti hrišćanskih teologa da se zajedno sa njima rešava dekretom da
je razviće pojma boga od "boga Izraela", od narodnog boga do hrišćanskog
boga, do suštastva svega dobrog,
napredak?— No sam Renan to radi.
Kao da je Renanu dato pravo na glupost! Ipak, pada u oči i suprotno. Kada
se pretpostavke rastućeg života, kada se sve snažno, srčano, gospodarsko,
gordo, odstrani iz pojma boga, kada se on korak po korak izopači u simbol
štapa za umorne, spasonosne kotve za davljenike, kada postane bog siromašnih,
bog grešnih, bog bolesnih par exellence, a predikat "spasitelj",
"iskupitelj" preostane takoreći kao jedini božanski predikat: o
čemu govori takva promena?, takva
redukcija božanskog? — Jasno:
"božje carstvo" je time uvećano. Nekada je on imao samo svoj narod, svoj
"izabrani" narod. U međuvremenu on je, sasvim isto poput njegovog naroda,
pošao u tuđinu, počeo da luta da nigde više potom ne nađe spokoja: konačno,
od tada, on je svuda kao kod kuće, veliki kosmopolita — za svoju stranu
je zadobio "veliki broj" i polovinu Zemlje. Ali, bog "velikog broja", demokrat
među bogovima, uprkos tome nije postao gordi mnogobožački bog: ostao je
Jevrejin, ostao je bog kutaka, bog svih senovitih uglova i mesta, svih
nezdravih četvrti čitavog sveta! ... Posle :kao i pre, njegovo carstvo
na ovome svetu je carstvo podzemlja, dom ubogih,
souterrain-carstvo,
carstvo-geto ... A on sam, toliko bled, toliko slab, toliko décadent...
Čak su najbleđi među bledima postali gospodari nad njim, gospoda metafizičari,

albinoni pojma. Oni su ga upreli u svoju zavereničku mrežu da je on,
hipnotiziran njihovim pokretima, postao sam pauk, sam metafizikus. Štaviše,
on sa svoje strane ispreda svet iz sebe — sub specie Spinozae*
—,
štaviše, sebe transfiguriše u nešto sve tananije i sve bleđe, bivajući
"ideal", bivajući "čisti duh", bivajući "absolutum", bivajući "stvar po
sebi" ... Propast boga: bog koji biva "stvar po sebi"...

 * Igra reci u nemačkom. Pauk i Spinoza. Pauk je
Spinne.
—
P. prev.

          Hrišćanski pojam
boga — bog kao bog bolesnih, kao pauk, kao duh — jeste jedan od najiskvarenijih
pojmova o bogu koji su dospeli na zemlju. On možda čak predstavlja najniži
vodostaj u opadajućem razvitku božjeg tipa. Bog odrođen u protivrečje
života,
umesto da bude njegovo preobraženje i večno Da! U bogu
obrečeno neprijateljstvo prema životu, prirodi, volji za životom! Bog formula
za svako klevetanje "ovostranog", za svaku laž o "onostranom"! U bogu obogotvoreno
ništavilo, posvećena volja za ništavilom!...

           Da snažne
rase severne Evrope nisu od sebe odbacile hrišćanskog boga, to zaista
ne čini čast njihovom religioznom daru — da ne govorimo o ukusu. Oni su
morali izići na kraj sa takvim izrodom décadence.Zato što
nisu sa njim okončali, na njima leži prokletstvo: u sve svoje instinkte
su primili bolest, starost, protivrečje — od tada nisu stvorili
više
nijednog boga! Skoro dve hiljade godina a ni jedan jedini novi bog! Nego
jednako još i kao s punim pravom postojeći, kao ultimatum
i maximum
bogotvorne
snage,
creator spiritus-a
u čoveku, taj vredan žaljenja bog hrišćanskog
monotono-teizma! Ta hibridna tvorevina propadanja sačinjena iz nule, pojma
i protivrečnosti, u kojoj svi instinkti
decadence, svi kukavičluci
i sve lomnosti duše nalaze svoju potvrdu!— —

          Osuđujući hrišćanstvo
ne bih želeo da budem nepravedan prema jednoj srodnoj religiji koja po
broju sledbenika čak premaša prvu: prema budizmu. Kao nihilističke
religije obe spadaju zajedno — one su religije decadence —, obe
su na neobičan način međusobno razlučene. Za mogućnost da se danas one
porede
kritičar
hrišćanstva je duboko zahvalan indijskim učenjacima. — Budizam je stotinu
puta realističniji od hrišćanstva — on je u krvi nasledio objektivno i
hladno postavljanje problema, on dolazi nakon niza stoleća istrajnog
filozofskog traganja. Kada on nastaje pojam "bog" je već ukinut. Budizam
je jedina doslovno pozitivistička
religija koju nam istorija dozvoljava
da upoznamo, pa čak i njenu teoriju saznanja (jedan strogi fenomenalizam
—). On više ne veli "borba protiv
greha",
nego, dajući sasvim za
pravo stvarnosti, "borba protiv trpljenja".
Iza sebe je već ostavio
— čime se duboko razlikuje od hrišćanstva — samoobmanu u pojmovima o moralu,
— on je, rečeno mojim jezikom, s one strane dobra i zla. Dve
fiziološke
činjenice na kojima počiva i koje ima u vidu jesu: najpre
izvanredno
visoka osetljivost senzibilitetakoja se izražava kao istančana sposobnost
za bol, zatim izuzetna produhovljenost, odviše dugo življenje u
pojmovima i logičkim procedurama zbog čega je instinkt za ličnost oštećen
u korist "bezličnog" (— oba stanja su, bar nekolicini mojih čitalaca, "objektivnih",
kao i meni samom, poznata iz ličnog iskustva). Ovi fiziološki uslovi su
doveli do depresije: prema njoj se Buda odnosi higijenski. On joj
suprotstavlja život u slobodnom prostoru, lutalački život; umerenost i
izbirljivost u jelu; oprez spram svih alkoholnih pića i spram čuvstava
koja izazivaju jed i uzburkavaju krv; nikakva zabrinutost
ni za
sebe ni za drugog. On zahteva predstave koje ili umiruju ili razveseljavaju
— iznalazi sredstva za odvikavanje od drugih. Dobrotu, stanje dobrote,
razume kao zahtev za zdravljem. Molitva je isključena upravo kao
i askeza. Nema kategoričkog imperativa, uopšte nema prinude,
čak
ni unutar manastirske zajednice (— kadgod se želi može se iz nje ponovo
izići —). Sve su to bila sredstva da se pojača ona prekomerna osetljivost.
Upravo zato on ne insistira ni na kakvoj borbi protiv onih koji drukčije
misle; njegovo učenje ni protiv čega se više ne bori nego protiv
osećanja osvete, odvratnosti, ressentiment-a (— "neprijateljstvu
se ne može stati na put pomoću neprijateljstva": udarni pripev čitavog
budizma...). I s pravom: upravo ova čuvstva bila su najnezdravija s obzirom
na osnovnu dijetetsku nameru. Sa duhovnim zamorom, kojeg zatiče i koji
se izražava u preteranoj "objektivnosti" (to jest slabljenju individualnog
interesa, gubitku u težini, u "egoizmu"), on se bori strogim svođenjem
i najduhovitijih interesa na ličnost. U Budinom učenju egoizam je
nužda: "jedno je neophodno" i "kako se ti oslobađaš patnje" vodi
i omeđava duhovnu dijetu (— a zašto da se pak ne setimo onog Atinjanina
koji je isto tako ratovao sa čistom "naučnošću", Sokrata koji je egoizam
ličnosti u području problema uzdigao do morala).

           Pretpostavka
za budizam je veoma blaga klima, velika i krotka popustljivost i liberalnost
u moralnim običajima,
nikakav
militarizam; i da pokret ima svoje
ognjište u višim i čak obrazovanijim slojevima. Njegov cilj je
postignut
ako
se kao najvišem cilju teži vedrini, spokoju; odsustvu svake želje. Budizam
nije religija u kojoj se naprosto stremi savršenstvu: nešto savršeno je
normalan slučaj. — 

          U hrišćanstvu
u prvi plan izbijaju instinkti potčinjenih i potlačenih: u njemu svoj spas
traže najniži slojevi. Tu se kao zanimanje,
da bi se doskočilo dosadi,
praktikuje kazuistika greha, samokritika, inkvizicija savesti; tu se neprestano
napregnutim (molitvom) održava afektivni odnos spram jednog moćnika
nazvanog
"Bog"; tu ono najviše važi kao nedostižno, kao poklon, kao "milost". U
njemu isto tako nema javnosti. Hrišćansko je skrovište, mračan prostor.
Telo je prezreno, higijena odbačena kao čulnost. Crkva se čak bori protiv
čistote (— prva hrišćanska mera posle progona Mavara bila je zatvaranje
javnih kupatila, kojih je Kordoba imala samo 270). Hrišćansko je izvestan
smisao za surovost prema sebi i drugome; mržnja prema onima koji drukčije
misle; volja za proganjanjem. U prvom planu su turobne i uzbudljive predstave;
najviše priželjkivana, označena najvišim imenima, jesu epileptička stanja.
Dijeta je tako izabrana da podstiče morbidna priviđanja i nadražuje nerve.
Hrišćansko je smrtno neprijateljstvo prema onima koji se drže zemlje, prema
"otmenima" — i u isti mah prikriveno, tajno nadmetanje (— njima se prepušta
"telo", hoće se samo "duša"...). Hrišćansko je mržnja prema duhu,
prema
ponositosti, odvažnosti, slobodi, libertinage*
duha; hrišćansko
je mržnja prema čulima,
prema radovanju čula, prema radosti uopšte
...

* Na francuskom u izvorniku.
Libertinage = slobodoumlje,
slobodarstvo.— P. prev.

           Kada je
hrišćanstvo napustilo svoje prvo tlo, najniže slojeve, donji svet Antike,
kada je pošlo u potragu za moći među varvarskim narodima, tu ono više nije
imalo za pretpostavku
umorne
ljude, nego iznutra podivljale i rastrzane
— snažne ali bezuspešne ljude. Nezadovoljstvo sa sobom, patnja u sebi,
ovde nije kao kod budista neka prekomerna osetljivost i sposobnost
za bol, već obrnuto: premoćna želja za zlodelom, za rasprskavanjem unutrašnje
napetosti u dušmanske činove i predstave. Hrišćanstvu su bili neophodni
varvarski pojmovi i vrednosti da bi zagospodarilo nad varvarima:
takvi su žrtvovanje prvenca, pijenje krvi u pričesti, preziranje duha i
kulture, mučenje u svim oblicima, fizičkim i psihičkim, veličanstveni lažni
sjaj kulta. Budizam je religija za docnije
ljude, za blage, ljubazne,
izuzetno produhovljene rase koje su odviše lako sklone boli (— Evropa još
dugo neće biti zrela za njega —): on je vraćanje tih rasa spokoju i vedrini,
dijeti u prostoru duha, izvesnom prekaljivanju u prostoru tela. Hrišcanstvo
hoće da zagospodari nad grabljivicama;
njegova zamisao je da ih
razboli — slabljenje je hrišćanski recept za pripitomljavanje,
za
"civilizaciju". Budizam je religija za konac i zamor civilizacije, hrišcanstvo
je još ne nalazi pred sobom — ono je zasniva prema okolnostima.

           Recimo
još jednom, budizam je sto puta hladniji, istinitiji, objektivniji. Njemu
više nije potrebno da
prilično
sebi tumačenjem greha stvara svoju
patnju, svoju sposobnost za bol — on jednostavno veli ono što misli, "ja
patim". Za Varvara, naprotiv, trpeti u sebi nije ništa pristojno: njemu
je neophodno tumačenje da bi sebi priznao da
pati (njegov instinkt
upućuje ga pre na poricanje patnje, na tiho podnošenje). Tu je reč "đavo"
bila dobročinstvo: imao se premoćan i strašan neprijatelj — sa takvim neprijateljem
nije imalo zbog čega da se postidi. —         
U svojoj osnovi hrišcanstvo ima nekoliko tananosti koje pripadaju Istoku.
Pre svega poznato je da je on u sebi sasvim ravnodušan da li je nešto istinito,
ali od najveće važnosti je ukoliko se u to veruje kao istinito.
Istina i vera
da je nešto istinito: dva sasvim divergentna sveta
interesa, gotovo protivstavljena
sveta — i jednom i drugom se prilazi
u osnovi različitim putevima. Znati izvesti to — predstavlja na
Istoku bezmalo mudrost: tako to razumeju brahmani, tako to razume Platon,
tako i svaki učenik ezoteričke nauke. Ako na primer sreća počiva u verovanju
u iskupljenje greha, tada kao pretpostavka za to nije nužno da čovek
bude grešan već da se
oseća
grešan. No, ako je vera potrebna pre
svega, tada se um, saznanje, istraživanje, moraju prekriti nepoverenjem:
put prema istini je zabranjeni
put, — Snažna nada je mnogo
veći podsticaj za život nego ina bilo koja pojedina zaista postignuta
sreća. Onaj koji pati mora da se održava nadom koja ne može da bude protivrečna
ijednoj stvarnosti — koja se ne
okončava
ni sa kakvim ispunjenjem:
nada u onostranost, (Upravo zbog ove odlike da održava nesrećne, važila
je kod Grka nada kao zlo nad žalima, kao izuzetno
podmuklo
zlo:
ono je ostavljeno u bačvi zla). — Da bi ljubav
bila mogućna mora
bog da bude ličnost; da bi najdublji instinkti mogli reći svoju reč, bog
mora da je mlad. Da bi se udovoljilo pobožnoj revnosti žena u prvi plan
se mora staviti neki lep svetac, a za muškarce neka Marija. Ovo uz pretpostavku
da hrišcanstvo hoće da zavlada područjem gde je afrodizijski ili Adonisov
kult već unapred odredio pojam
kulta. Zahtev za čednošću
pojačava
žestinu i dubinu religioznog instinkta — on čini kult toplijim, zanosnijim,
duševnijim. — Ljubav je stanje u kojem čovek ponajčešće vidi stvari takvima
kakve one
nisu.
Tu je iluzorna snaga u svojoj punoj visini, kao
i ublažavajuća,
preobražavajuća
snaga. U ljubavi se podnosi više
nego inače, sve se dopušta. Radilo se na tome da se izmisli religija u
kojoj se može biti voljen: time se premošćava ono najgore u životu — čak
se više i ne vidi. — Toliko o tri hrišćanske vrline veri, ljubavi, nadi:
ja ih zovem tri hrišćanska
lukavstva.
— Budizam je odviše odocnio,
odviše je pozitivistički da bi na ovaj način još bio dovitljiv. —

           Ovde samo
dotičem problem nastanka
hrišćanstva.
Prva
postavka za njegovo
rešavanje jeste: hrišćanstvo se da razumeti jedino na tlu iz kojeg je izraslo
— ono nije reakcija na jevrejski instinkt, ono je njegova sama doslednost,
dalji zaključak u njegovoj stravičnoj logici. U formuli iskupitelja: "Spas
dolazi od Jevreja". — Druga postavka glasi: psihološki tip Galilejca
je još prepoznatljiv, ali samo u njegovom potpunom izopačavanju (koje je
u isti mah osakaćivanje i pretovarivanje stranim crtama —) mogao je on
da posluži za ono zašto je upotrebljen, za tip iskupitelja čovečanstva.
—          Jevreji su najčudnovatiji
narod u svetskoj istoriji, jer suočeni sa pitanjem o bitku i nebitku /Sein,
Nichtsein/ oni su sa savršeno uzbudljivom svešću
po svaku cenu izabrali
bitak: ova cena je bila radikalno krivotvorenje
svake prirode, svake
prirodnosti, svake realnosti, čitavog unutrašnjeg koliko i spoljašnjeg
sveta. Ogradili su se od svih uslova pod kojima je dosada jedan
narod mogao da živi, smeo da živi; od sebe su stvorili pojam suprostavIjanja
prirodnim
uslovima
— postepeno su na nepopravljiv način preokrenuli religiju, kult, moral,
istoriju, psihologiju, u suprotnost njihovih prirodnih vrednosti. Isti
fenomen srećemo još jednom i u neizrecivo uvećanoj razmeri, ali uprkos
svemu samo kao kopiju — hrišćanska crkva, i obzirom na "sveti narod" ona
ne može da polaže nikakvo pravo na originalnost. Upravo zato su Jevreji
najsudbonosniji
narod
u svetskoj istoriji; oni su svojim naknadnim delovanjem toliko ispremetali
čovečanstvo da se i do danas može hrišćanin da oseća antijevrejski a da
se ne shvati kao
krajnja jevrejska konsekvenca. Po prvi put sam
u svojoj "Genealogiji morala" psihološki izložio antinomijski pojmovni
par jednog otmenog
morala i morala ressentiment-a, pri čemu
je ovaj poslednji izvirao
iz Ne prema prvom: i u tome je čitav jevrejsko-hrišćanski
moral. Da bi se moglo reći Ne svemu što predstavlja
uzlazne
kretanje
života na zemlji, uspešan rast, moć, lepotu, samopotvrđivanje, morao je
genije minulog instinkta ressentiment-a sebi da stvori
drugi
svet
u kojem se potvrđivanje života javlja kao zlo, kao nešto po sebi
za osudu. Dopunimo li stvar i sa psihološke strane, jevrejski narod je
narod najžilavije životne snage, narod koji je slobodno, stavljen u nemoguće
okolnosti, iz najdubljeg lukavstva samoodržanja, stao na stranu svih décadence-instinkata
— ne svladan njima, nego zato što je u njima otkrio moć kojom može
da se posvedoči spram "sveta". Jevreji su protivnost svih décadents:
oni
su morali da im se prikažu
kao iluzija, znali su da se stave, sa
jednim non plus ultra pozorišnog genija, na vrh svih décadence-kretanja
(— kao Pavlovo hrišćanstvo —) da bi iz njih stvorili nešto snažnije
od ma kakve stranke koja govori Da životu. Décadence je,
za onu vrstu ljudi koji u jevrejstvu i hrišćanstvu priželjkuju moć, sveštenički
način,
samo sredstvo:
životni interes je ove vrste ljudi da čovečanstvo
učini bolesnim
i pojmove "dobro" i "zlo", "istinito" i "lažno",
izopači u po život opasan i za svet klevetnički smisao, —

           O istoriji
Izraela se ne može suditi kao o tipičnoj istoriji svakog odprirođavanja
prirodnih
vrednosti. Ukazujem na pet činjenica koje se toga tiču. U iskonu, pre svega
u vreme Kraljeva, i Izrael se odnosio prema svim stvarima
ispravno,
to
jest prirodno. Njegov Jehova bio je izraz svesti o moći, zadovoljstva sa
sobom, nade u sebe: od njega se očekivala pobeda i spas, preko njega se
uzdalo da priroda pruža ono što je narodu potrebno — pre svega kišu. Jehova
je bog Izraela i sledstveno bog pravednosti: logika svakog naroda
koji je moćan i na tome gradi svoju čistu savest. U kultnim svečanostima
izražavaju se obe ove strane samopotvrde jednog naroda: on je zahvalan
za srećnu sudbinu kojom se izdigao, zahvalan je za promenu godišnjih doba
i svu blagodat u stočarstvu i zemljoradnji. — Ovo stanje stvari dugo je
ostalo idealom, čak i kada je bilo raščinjeno na žalostan način: anarhija
unutra, Asirci spolja. No, narod je kao najpoželjnije stanje učvrstio onu
viziju kralja koji je dobar vojnik i strog sudija: pre svega onu tipičnog
proroka (to jest kritičara i satiričara trenutne situacije), Isaija. —
Ali, svaka nada je ostala neispunjena. Stari bog više ništa nije mogao
od
onoga što je ranije mogao. Moralo mu se dozvoliti da ode. Šta se dogodilo?
Pojam o njemu se promenio — odprirodio
se: to je cena po
koju se održao. Jehova bog "pravde" — nije više
jedno sa Izraelom,
nije više izraz narodnog samoljublja: još je bog samo pod izvesnim uslovima...
Njegov pojam postaje oruđe u rukama svešteničkih agitatora koji od sada
svaku sreću tumače kao nagradu, svaku nesreću kao kaznu za neposlušnost
prema bogu, za "greh". To je onaj najlažljiviji manir tumačenja nekog tobožnjeg
"moralnog svetskog poretka" sa kojim je, jednom za uvek, prirodni pojam
"uzroka" i "posledice" okrenut naglavce. Kada se pak, posredstvom nagrade
i kazne, prirodna kauzalnost isterala iz sveta, bilo je potrebno potražiti
protivprirodnu
kauzalnost:
sav ostatak neprirode se na to nadovezao. Bog koji zahteva
— umesto
boga koji pomaže; savetuje, koji je u osnovi podsticajna reč za svako srećno
nadahnuće odvažnosti i samopouzdanja ... Moral koji nije više izraz
životnih i razvojnih uslova jednog naroda, koji nije više njegov najdublji
životni instinkt, nego je postao apstraktan, protivstavljen životu — moral
kao temeljno razjedanje mašte, kao "zlo oko" upereno na sve stvari. Šta
je
jevrejski, šta je
hrišćanski moral? Nevinost predata slučaju, nesreća
okaljana pojmom "greha", dobro raspoloženje shvatano kao opasnost, kao
"iskušenje", fiziološka nelagodnost zatrovana crvom koji nagriza savest...

          Krivotvoreni
pojam boga, krivotvoreni pojam morala — jevrejsko sveštenstvo nije stalo
na tome. Nije se znalo šta uraditi sa čitavom istorijom Izraela:
neka se tornja! — Ti sveštenici su ustoličili Čudo krivotvorenja, za šta
nam kao dokument služi dobar deo Biblije: sa nečuvenom porugom prema svakom
nasleđu, prema svakoj istorijskoj realnosti, oni su prošlost svog sopstvenog
naroda preveli u religiozno,
to jest od nje načinili stupidan mehanizam
spasa: krivica prema Jehovi i kazna, pobožnost prema Jehovi i nagrada.
Mnogo bolnije bi osetili ovaj najsramniji čin krivotvorenja istorije da
nas crkvena interpretacija istorije nije hiljadama godina gotovo
zatupljivala zahtevima za tačnost
in historicis.
A crkvi su sekundirali
filozofi: laž o "moralnom poretku sveta" prožima čitav razvoj čak
i novije filozofije. Šta znači "moralni poredak sveta"? Da božja volja
postoji, jednom za svagda, u onome što čovek čini, u onome što mu je dopušteno;
da se vrednost jednog naroda, jednog pojedinca, meri prema njegovoj većoj
ili manjoj pokornosti božjoj volji; da sudbina naroda, pojedinca, osvedočava
vladavinu
božje volje, to jest one koja kažnjava i nagrađuje srazmerno
poslušnosti. — Realnost
umesto ove laži vredne žaljenja znači: parazitska
vrsta čoveka, koja opstaje trošenjem svih zdravih životnih oblika, sveštenik,
zloupotrebljava
božje ime: društveno stanje u kojem sveštenik određuje vrednost stvari
on naziva "Božjim carstvom"; sredstvo kojim takvo stanje postiže i održava
naziva "Božjom voljom". Sa hladnokrvnim cinizmom, on odmerava narode, razdoblja,
pojedince, prema tome da li oni koriste ili se suprotstavljaju svešteničkoj
svemoći. Neka ih se pogleda na delu: veliko
razdoblje u istoriji
Izraela postalo je u rukama jevrejskih sveštenika razdoblje propadanja,
progonstva, duge nesreće, preobrazilo se u večnu kaznu za veliko doba —
doba kada sveštenik još ništa nije značio. Oni su, već prema svojim potrebama,
od moćnih, slobodarskih
likova iz istorije Izraela stvarali jadne
varalice i kukavice ili "bezbožnike", psihologiju svih velikih događaja
pojednostavili su u idiotsku formulu "poslušnost ili neposlušnost
prema bogu". — Korak dalje: "Božja volja" (to jest uslovi održanja moći
sveštenika) mora da bude prepoznata
— u ovu svrhu je potrebno "otkrovenje".
Jasno je: potrebno je veliko književno krivotvorenje, pronađen je jedan
"sveti spis" — uza svu obrednu pompu, sa danima pokajanja i kukanjem nad
dugim "grehom", on je objavljen. "Božja volja" je već odavno bila utvrđena:
čitava nesreća bila je u tome da se "sveti spis" zagubio ... Mojsiju je
već bila otkrivena "Božja volja"... Šta se dogodilo? Sa strogošću i pedanterijom,
čak do malih i velikih poreza koji su imali da mu se plate (— ne zaboravivši
ni najukusnije komade mesa, jer je on veliki ljubitelj beefsteaka), sveštenik
je jednom za svagda formulisao
šta on želi da ima, "šta je božja
volja" ... Od sada su sve životne stvari tako uređene da je sveštenik svuda
neophodan; u svim prirodnim događajima u životu, kod rađanja, braka,
bolesti, smrti, a da o "žrtvovanju" (obedovanje) i ne govorimo, pojavljuje
se sveti parazit da bi ih odprirodio
— njegovim jezikom: "osvetio"
... Jer, mora se shvatiti: svaki prirodni običaj, svaka prirodna ustanova
(država, pravni poredak, brak, staranje nad bolesnima i siromašnim), svaki
zahtev koji potiče iz životnog instinkta, ukratko sve ono što u sebi
ima
svoju vrednost, postalo je sa svešteničkim parazitizmom (ili "moralnim
poretkom sveta") u osnovi bezvredno, oprečno
vrednosti: svemu tome
je potrebna naknadna potvrda — potrebno je stvoriti moć koja odobrava
vrednost, moć koja poništava prirodu i koja upravo tek time
stvara
vrednost...
Sveštenik obezvređuje, obesvešćuje
prirodu: tek po tu cenu on uopšte
postoji. — Neposlušnost prema bogu, to jest prema svešteniku, prema "zakonu",
dobija sada ime "greh". Sredstva da bi se ponovo "izmirili sa Bogom" jesu,
kako je pravo, sredstva sa kojimase samo još sigurnije zajemčuje potčinjenost
sveštenicima: sveštenik jedini "iskupljuje"... Psihološki gledano, "grehovi"
su neophodni u svakom sveštenički organizovanom društvu. Oni su pravo održavanje
moći, sveštenik živi od grehova, njemu je potrebno da se "greši"...
Najvrhovnije načelo: "Bog oprašta onome koji se kaje" — jasnije: koji
se potčinjava svešteniku.
—

           Na takvom
lažnom tlu, gde je svaka priroda, svaka prirodna vrednost, svaka
realnost, imala protiv sebe najdublje instinkte vladajuće klase,
izraslo je hrišćanstvo,
oblik smrtnog neprijateljstva prema realnosti
koji do sada nije prevaziđen. "Sveti narod", koji je za sve stvari zadržao
samo svešteničke vrednosti, samo svešteničke reči, i koji je, sa doslednošću
u ulivanju straha, odbacio od sebe sve što je inače ostalo na zemlji od
moći kao "bogohulno", kao "svet", kao "greh" — taj narod proizveo je za
svoj instinkt poslednju formulu koja je logički vodila do samoporicanja:
on je, kao hrišćanstvo, porekao i poslednji oblik realnosti, "sveti
narod", "narod izabranih", samu jevrejsku
realnost. Slučaj je prvoga
reda: mali pobunjenički pokret, koji je kršten prema imenu Isusa iz Nazareta,
još
jedamput je jevrejski instinkt — drugim rečima, sveštenički instinkt
koji više ne podnosi sveštenika kao realnost, izum jednog još
izvedenijeg
oblika
postojanja, jedne još nerealnije
vizije sveta od one koja je uslovljena
organizacijom neke crkve. Hrišćanstvo
poriče
crkvu ...         
Ne vidim protiv čega je pobuna bila uperena, razumeli dobro ili ne njenog
začetnika Isusa, ako nije bila pobuna protiv jevrejske crkve — "crkve"
uzete tačno u onom smislu u kojem mi danas tu reč razumemo. To je bila
pobuna protiv "dobrih i pravednih", protiv "svetog Izraela", protiv hijerarhije
društva — ne protiv njegove iskvarenosti, nego protiv kaste, privilegije,
poretka, formule. Ona je bila neverovanje u "više ljude", Ne
rečeno
svemu što je bilo sveštenik i teolog. No hijerarhija, koja je time iako
samo za trenutak bila stavljena u pitanje, bila je sojeničko naselje u
kojem se jevrejski narod, usred "vode", uglavnom još održavao — mučno izvojevana
poslednja
mogućnost
da preživi talog njegove zasebne političke egzistencije: napad na nju bio
je napad na najdublje narodne instinkte, na najžilaviju narodnu volju za
životom koja je ikada postojala na zemlji. Taj sveti anarhist, koji je
pozivao najniže slojeve naroda, odbačene i "grešnike", čandalu
unutar
jevrejstva, na pobijanje vladajućeg poretka — sa jezikom, ako je verovati
Jevanđeljima, koji i danas još traje u Sibiru, bio je politički zločinac
upravo koliko je to moguće bilo u jednoj apsurdno-nepolitičkoj
zajednici.
I ona ga je odvela na krst: dokaz za to je zapis na krstu. Umro je za svoju
krivicu — nema nikakvog osnova, iako je to često bilo tvrđeno, da je
umro za krivicu drugog. —

           Sasvim
je drugo pitanje da li je on uopšte bio svestan takve protivrečnosti —
ili se pak osećao kao ta protivrečnost. I tek ovde dodirujem problem
psihologije
iskupitelja.
— Priznajem da je malo knjiga koje čitam sa takvim teškoćama
kao Jevanđelje.Ove teškoće su druge vrste od onih na čijem utvrđivanju
je učena radoznalost nemačkog duha slavila jedan od svojih najnezaboravnijih
trijumfa. Daleko je vreme kada sam i ja, poput svakog mladog naučnika,
sa razboritom sporošću jednog istančanog filologa, uživao u delu neuporedivog
Štrausa. Tada sam imao dvadeset godina: sada sam preozbiljan za to. Šta
me se tiču protivrečja "nasleđa"? Kako je uopšte moguće da se legende o
svecima zovu "nasleđe"! Povesti o svecima su najdvosmislenija literatura
koja uopšte postoji: primeniti na njih naučni metod, kada nema nijednog
drugog dokumenta, izgleda mi unapred osuđeno na neuspeh — puko naučno
besposličenje...

           Ono do
čega mi je stalo jeste psihološiki tip iskupitelja. On bi
mogao
čak
da bude sadržan u Jevanđeljima uprkos Jevanđeljima, ma koliko god bio osakaćen
ili pokriven stranim crtama: kao onaj koji je sačuvan u legendama Franje
Asiškog uprkos tim legendama.
Ne
istina o tome šta je radio, šta
je govorio, kakve su stvarne okolnosti njegove smrti: nego pitanje da li
je njegov tip još uopšte zamišIjiv, da li ga je "tradicija sačuvala"? —
Pokušaji, za koje znam, da se iz Jevanđelja iščita čak istorija
jedne
"duše", izgledaju mi kao potvrde gnusne psihološke lakomislenosti. Gospodin
Renan, taj lakrdijaš
in psychologicis,
snabdeo je svoje objašnjenje
tipa Isusa sa dva
najneprikladnija
pojma koja se na njega mogu primeniti:
pojmom genija
i pojmom
heroja ("heros"). A ako je nešto nejevanđeljsko,
to je pojam heroja. Ovde je instinktom postalo upravo suprotnost svem borenju,
svakom borbenom raspoloženju: ovde nesposobnost za otpor postaje moral
("ne opiri se zlu!", to je najosnovnija poruka Jevanđelja, u izvesnom smislu
njihov ključ), blaženstvo u miru, u krotkosti, u ne-moći-biti-neprijatelj.
Šta znači "radosna vest"? Istinski život, večni život je nađen, — on nije
obetovan, on je tu, u nama: kao život u ljubavi, u ljubavi bez razilaženja
i isključivosti, bez odstojanja. Svako je božje dete. — Isus apsolutno
ništa ne traži jedino za sebe — kao božje dete svako je sa svakim jednak...
Praviti od Isusa
heroja!
— I kakvo nerazumevanje reči "genije"!
Čitavo naše poimanje, naš kulturni koncept "duha" nema u svetu u kojem
živi Isus baš nikakvog smisla. Rečeno strogim jezikom filozofije, ovde
bi jedna sasvim druga reč bila pre na mestu: reč idiot. Znamo za jedno
stanje bolesne osetljivosti
čula pipanja
koje svaki put kada se
dodirne, uhvati neki predmet izaziva stresanje. Prevede li se takav filozofski
habitus
na njegovu poslednju logiku — kao instinktivna mržnja prema
svakoj
realnosti,
kao bekstvo u "nedokučivo", u "neshvatljivo", kao odvratnost prema svakom
formulisanju, svakom pojmu o vremenu i prostoru, prema svemu što je opipljivo,
moralni običaji, institucija, crkva, kao biti kod kuće u svetu koji nema
više nikakvog dodira sa realnošću, koji je još samo "unutrašnji", "istinski"
svet, "večni" svet... "Božje carstvo
je u nama"...

          Instinktivna
mržnja prema realnosti:
posledica ekstremne sposobnosti za trpljenje
i draž koja uopšte više ne želi da "dotiče", jer bilo kakvo dodirivanje
oseća odviše duboko. Instinktivno isključivanje svih gađenja, neprijateljstava,
svih granica i distanci u osećanju: posledica ekstremne sposobnosti
za trpljenje i draž, koja svako opiranje, već i primoravanje na otpor,
oseća kao nepodnošljivo
nezadovoljstvo
(to jest kao pogubno,
kao
nešto od čega odvraća
instinkt samoodržanja), a blaženstvo (zadovoljstvo)
vidi jedino u tome da se više ne usprotivljuje ničemu, nikome, pa ni nedaćama
i zlu — ljubav kao jedina, kao poslednja
mogućnost života... To
su dve
fiziološke realnosti
na kojima, iz kojih je izraslo učenje
o iskupljenju. Ja ih nazivam sublimno dalje razvijanje hedonizma na potpuno
morbidnom temelju. Najsrodniji mu je, iako sa znatnim dodatkom grčke vitalnosti
i nervne snage, epikurejizam, mnogobožačko učenje o iskupljenju. Epikur
tipični
décadent: najpre sam ga ja kao takvog prepoznao. — Strah od boli, čak
od onog beskrajnog malog u boli — on ne može drukčije da okonča
nego u jednoj religiji ljubavi...

            Svoj
odgovor na problem dao sam napred. On pretpostavlja da nam je tip iskupitelja
sačuvan samo u ogromnoj unakaženosti. To izvrtanje ima u sebi mnogo verovatnosti:
takav tip nije iz više razloga mogao da ostane čist, potpun, bez dodataka.
Isto tako je i sredina, u kojoj se ovaj neobični lik kretao, a još više
istorija,
sudbina
prve hrišćanske zajednice, morala da ostavi tragove
na njemu. Od njega je postao tip sa mnoštvom crta koje se daju razumeti
samo ratom i propagandnim ciljevima. Taj čudni i bolesni svet u koji nas
uvode Jevanđelja — svet, kao iz nekog ruskog romana, u kome kao da su upriličili
sastanak društveni talog, društvena patnja i "dečji" idiotizam — morao
je u svakom slučaju da vulgarizuje
tip: osobito prvi učenici prevode
jedno biće potpuno utopljeno u simbole i nedokučivosti najpre u njihovu
sopstvenu sirovost da bi od njega uopšte nešto razumeli, — za njih je tip
postojao
tek nakon njegovog uobličavanja u poznatije oblike... Prorok,
mesija, budući sudija, učitelj morala, čudotvorac, Jovan Krstitelj — toliko
prilika da se tip ne prepozna... Konačno, ne potcenjujemo
proprium
koje
god bilo velikog, naime sektaškog obožavanja: ono briše izvorne, ponekad
mučno-strane crte i idiosinkrazije u obožavanom biću — ono ih čak ne
vidi. Trebalo bi žaliti što jedan Dostojevski, mislim neko ko je umeo
da upravo obuhvatno oseti takvu mešavinu sublimnog, bolesnog i dečjeg,
nije živeo u blizini tog najzanimljivijeg decadent-a. Poslednje
gledište: u stvari, tip bi mogao, kao tip décadence,
da bude
naročite pluralne i protivrečne prirode. Takva mogućnost nije sasvim isključena.
Međutim, sve nas od toga razuverava: to je upravo slučaj pri kojem je tradicija
morala da bude izuzetno istinoljubiva i objektivna: iz kojih razloga bi
mislili suprotno. Samo trenutak zjapi protivrečje između propovednika planina,
jezera i polja, čija pojava podseća na Budu koji šeta neindijskim tlom,
i tog agresivnog fanatika, smrtnog neprijatelja teologa i sveštenika, kojeg
je Renanova pakost veličala kao "le grand maitre en ironie"* Ja
sam ni ne sumnjam u to da je hrišćanska propaganda iz svog razdraženog
stanja presula znatnu meru ogorčenja (i samo iz esprit-a)u tip učitelja:
dovoljno je poznato da se sektaši ne dvoume da njihovu apologiju
sebi
stvore posredstvom njihovog učitelja. Kada je prvoj hrišćanskoj zajednici
bio neophodan jedan pravednički, kavgadžijski, gnevan, opako oštrouman
teolog protiv teologa, stvorila je sebi svog "Boga" prema njenim
potrebama: tako mu je, bez oklevanja, stavila u usta i one sasvim nejevanđeljske
pojmove kojih tada nije mogla da se liši, "vraćanje", "poslednji sud",
svaku vrstu vremenskog čekanja i obećanja. —

* Na francuskom u izvorniku. Znači veliki učitelj,
ironije. — P. prev.

          Još jednom, protivim
se da se fanatik podvede pod tip iskupitelja: reč
imperieux*,
koju
je upotrebio Renan, samcita već anulira tip. "Dobra vest" je upravo
da više ne postoje nikakve suprotnosti; nebesko carstvo pripada
deci;
vera koja se ovde glaska nije vera za koju se moralo izboriti — ona
je tu Od početka, ona je u neku ruku detinjstvo koje je uzmaklo u duhovno.
Fiziolozima je bar poznat slučaj, kao posledična pojava degeneracije, odloženog
i u organizam nerazvijenog puberteta. — Takva vera se ne srdi, ne zamera,
ne brani se: ne nosi "mač" — čak ni ne sluti podelu koju bi jednom mogla
da izazove. Ona se ne dokazuje, ni čudom ni nagradom i obećanjem, pa ni
"pismom": ona sama je svakog trena svoje čudo, svoja nagrada, svoj dokaz,
svoje "Božje carstvo". Ova vera se ni ne formuliše — ona živi,
od
sebe odbija sve formule. Razume se, slučajnost okoline, jezika, predobrazovanje,
određuje izvestan krug pojmova: prvo hrišćanstvo rukuje
samo sa
jevrejsko-semitskim pojmovima (— i jesti i piti kod pričesti spada među
njih, pojam koji je crkva, kao i sve jevrejsko, tako hudo zloupotrebila).
No neka se pazi da se u tome ne vidi više od jednog znakovnog govora, semiotike,
prilike za jezičke figure. Upravo ne uzimati nijednu reč doslovno jeste
za ovog anti-realistu preduslov da uopšte može da govori. Među Indijcima
on se koristio pojmovima Sânkhyam, među Kinezima onima koji su služili
Laoceu — a pritom nije osećao nikakvu razliku. — Isus bi se mogao, sa izvesnom
tolerancijom u izrazu, nazvati "slobodan duh" — prema svemu konkretnom
je ravnodušan: reč ubija,
sve što je konkretno ubija. Kod
njega se pojam iskustvo "život", jedino koje poznaje, opire svakoj
vrsti reči, formule, zakona, vere, dogme. On govori naprosto o onome što
je najunutarnjije: "život" ili "istina" ili "svetlost" jeste njegova reč
za to najunutarnjije — sve ostalo, čitava realnost, čitava priroda, sam
jezik, ima za njega jedino vrednost jednog znaka, figure. — Na ovom se
mestu ne bi smelo sasvim omašiti, ma koliko da je velika zavodljivost koja
počiva u hrišćanskoj, hoću reći crkvenoj
predrasudi: takav simbolist
par
excellence stoji izvan svake religije, svakog pojma kulta, svake nauke
o istoriji, svake nauke o prirodi, svakog iskustva sveta, svakog saznanja,
svake politike, svake psihologije, svih knjiga, svake umetnosti — njegovo
"znanje" je upravo čisto neznanje
da nešto takvo postoji.
Kultura
mu čak ni po čuvenju nije poznata, on nema nikakve potrebe da se bori
sa njom — ne poriče je... To isto važi za državu,
za čitav građanski
poredak i društvo, za rad, za rat — on nikada nije imao razloga
da poriče "svet", nikada ništa nije ni znao o crkvenom pojmu "svet" ...
Za poricanje on upravo i nije bio kadar — Dijalektike takođe nema,
nema predstave o tome da bi neka vera, neka "istina", mogla da bude dokazana
razlozima (— njegovi dokazi su unutrašnja "prosvetljenja", unutrašnja
osećanja zadovoljstva i samopotvrde, čisti "dokazi po snazi" —). Takvom
učenju se i ne može protivrečiti: ono čak i ne shvata da postoje druga
učenja, da mogu postojati, ono čak i ne ume da sebi zamisli neki
suprotan sud... Sretne li ga gde, ono će sa najdubljim saosećanjem tugovati
nad "slepilom" — jer ono vidi "svetlost" —, ali ne stavlja prigovore ...

 * Francuski, znači
prek, zapovednički...
—
P. prev.

           U čitavoj
psihologiji "Jevanđelja" nedostaje pojam krivice i kazne, a isto tako i
nagrade. "Greh", koji god distancirani odnos između boga i čoveka, je ukinut
— upravo to je "radosna vest".
Blaženstvo nije obećano, nije vezano
ni za kakve ustave: ono je jedina
realnost — ostalo je znak da bi
pomoću njega govorili o njoj ...         
Posledica
takvog stanja projektuje se u novu praksu koja je
prava jevanđeljska praksa. Nije "vera" ta koja razlikuje hrišćane: hrišćanin
dela, on se razlikuje po drukčijem
delanju. Da ne pruža nikakav
otpor, ni rečju ni u srcu, onome koji mu čini zla. Da ne pravi nikakvu
razliku između stranca i domoroca, između Jevreja i ne-Jevreja ("bližnji",
doslovno drug po veri, Jevrejin). Da se ne srdi ni na koga, nikoga da ne
omalovažava. Da ne dopusti ni sebi da vidi ni drugog da poziva pred sudišta
("ne suditi"). Da se ni pod kojim ustavima, čak ni u slučaju dokazanog
neverstva, ne rastavlja od svoje žene. — Sve se u osnovi svodi na jedno
načelo,
sve je posledica jednog
instinkta. —         
Život iskupitelja nije bio ništa drugo nego ova
praksa — njegova
smrt isto tako nije bila ništa drugo... Nije imao više potrebe ni za kakvim
formulama, ni za kakvim ritualima za saobraćaj sa bogom —
čak ni
za molitvom. Obračunao se sa čitavim jevrejskim učenjem o pokajanju i pomirenju;
on zna da jedino
praksa
života omogućava da se neko "božje dete"
svakog trena oseća "blaženo", "božanski", "jevanđeoski". Ni
"pokajanje",
ni
"molitva
za oproštaj", nisu putevi do boga:
jedino jevanđeljska praksa vodi
do boga, upravo ona jeste "bog"! — Ono što je sa Jevanđeljem bilo
svršeno,
to
je bilo jevrejstvo pojmova o "grehu", "opraštanju grehova", "veri", "iskupljenu
verom" — čitavo učenje jevrejske
crkve
bilo je poreknuto u "radosnoj
vesti".          Duboki instinkt
za to kako bi se moralo živeti
da bi se osećalo "nebeski", "večno",
dok se pri svakom drukčijem ponašanju apsolutno ne
oseća "nebeski":
to je jedino psihološka realnost "iskupljenja". — Novo življenje,
ne
nova
vera...

           Ako ikada
išta razumem o ovom velikom simbolisti, onda je to da je on samo
unutrašnje
realnosti
uzimao kao realnosti, kao "istine" — a da je ostalo, sve prirodno, vremensko,
prostorno, istorijsko, shvatao samo kao znak, kao priliku za parabole.
Pojam "čovečjeg sina" nije neka konkretna ličnost koja pripada istoriji,
nešto pojedinačno, jedinstveno, nego "večna" činjeničnost, jedan psihološki
simbol razlučen od pojma o vremenu. To isto važi, i u najvišem smislu,
za boga ovog tipičnog simboliste, za "božje carstvo", za "nebesko
carstvo", za "božje detetstvo". Ništa nije manje hrišćanski od crkvenih
sirovosti o bogu kao ličnosti,
o "božjem carstvu" koje dolazi,
o
onostranom
"nebeskom
carstvu", o "božjem sinu",
drugoj ličnosti
trojstva. Sve je to —
neka mi se oprosti na izrazu — pesnica po oku — oh, pa šta za jedno oko!
— Jevanđelja: svetskoistorijski cinizam u sprdanju simbola... No, u ruci
je ono što je dotaknuto sa znakom "otac" i "sin" — ne u svakoj ruci, dodajem
—: sa reci "sin" je izražen
ulaz u osećaj ukupnog preoblikovanja
svih stvari (blaženstvo), sa reci "otac"
sam taj osećaj,
osećaj
večnosti, punoće. — Stidim se da se setim šta je crkva napravila od ovog
simbolizma: nije li smestila jednu povest o Amfitrionu na prag hrišćanske
"vere"? A dogmu o "bezgrešnom začeću" još preko toga?...
No time je
zgrešila začeće— —         
"Nebesko carstvo" je stanje srca — ne nešto što dolazi "iznad zemlje" ili
"posle smrti". Ideje o prirodnoj smrti i nema u Jevanđelju: smrt
nije most, nije prelaz, nje nema jer pripada sasvim drugom, prividnom svetu
korisne znakovnosti. "Čas smrti"
nije hrišćanski pojam — "čas",
vreme, fizički život i njegove krize, čak i ne postoje za predavaoca "radosne
vesti" ... "Božje carstvo" nije ništa što se očekuje; ono nema juče i prekosutra,
ne dolazi za "hiljadu godina" — ono je spoznaja u srcu. Svuda je i nigde...

          Taj "radosni
vesnik" umro je kao što je živeo, kao što je podučavao — ne da
bi "iskupio ljude", nego da bi pokazao kako treba živeti. Praksa je
ono što je zaveštao čovečanstvu: njegovo ponašanje pred sudijama, pred
žbirima, pred tužiteljima i klevetama i porugama svih vrsta — njegovo ponašanje
na krstu. On se ne opire, ne brani svoje pravo, ne pravi niti jedan
korak da bi ga mimoišlo ono krajnje, štaviše
on ga izaziva... A
on preklinje, pati, voli
sa
onima,
u
onima, koji mu nanose
zlo. čitavo Jevanđelje je sadržano u njegovim rečima razbojniku
na
krstu. "Zaista, to je bio božanski
čovek, božje dete!" — kaže razbojnik.
"Ako ti to osećaš" — odgovara iskupitelj — "onda si ti u raju, onda
si ti, božje dete."
Ne
braniti se, ne boriti se, ne biti
odgovoran... Ali isto tako ne opirati se zlu — voleti
ga...

           — Tek smo
mi, mi oslobođeni
duhovi, stekli pretpostavke da razumemo nešto
što se nije shvatalo devetnaest stoleća — stekli onaj instinkt i čestitu
strast koji objavljuju rat "svetoj laži" više nego ijednoj drugoj ... Bilo
se neizrecivo daleko od naše srdačne i oprezne neutralnosti, od one duhovne
discipline sa kojom je jedino moguće odgonetati tako nepoznate, tako tanane
stvari: sa bestidnim samoljubljem svakog trena se u tome htela samo svoja
korist, i crkva
je sazdana suprotno Jevanđelju ...         
Onaj ko bi tragao za znakovljem da iza velike svetske igre konce povlači
neko ironično božanstvo ne bi za to ni najmanji oslonac pronašao u ogromnom
upitniku koji se zove hrišćanstvo. Da čovečanstvo kleči na kolenima
pred suprotnošću onoga što je bilo izvor, smisao, pravo
Jevanđelja,
da je u pojmu "crkve" sanktifikovalo upravo ono što je "radosni vesnik"
osećao kao ispod
sebe, kao iza sebe — u tim činjenicama bi
se uzalud tragalo za nekim višim oblikom ironije svetske istorije —
—

           — Naše
doba je ponosno na svoj istorijski smisao: kako bi se bezumlje mogo uveriti
da je na početku hrišćanstva nezgrapna priča o čudotvorcu i iskupitelju
— i da je sve spiritualno i simbolično nastalo tek docnije? Obrnuto:
istorija hrišćanstva je — i to počev od smrti na krstu — istorija na svakom
koraku sve grubljeg nerazumevanja jednog
izvornog
simbolizma. Sa
svakim korakom rasprostiranja među sve šire i neobrazovanije mase, koje
su ga udaljavale od pretpostavki pod kojima je rođen, bilo je sve nužnije
da se hrišćanstvo vulgarizuje, varvarizuje
— gutalo je u sebi učenja
i rituale svih podzemnih kultova
imperium Romanum,
najrazličitije
besmislice bolesnog uma. Sudbina hrišćanstva počiva u rukama nužnosti da
je sama njegova vera morala da postane toliko bolesna, toliko niska i vulgarna
koliko su bolesne, niske i vulgarne bile potrebe koje je trebalo zadovoljiti
sa njim. Konačno se, kao crkva, samo
bolesno varvarstvo koncentrisalo
na moći — crkva, taj oblik smrtnog neprijateljstva prema svakoj pravičnosti,
svakoj uzvišenosti
duše, prema svakoj duhovnoj disciplini, prema
svem prostodušnom i dobrostivom čovečanstvu.—
Hrišćanske
vrednosti
— otmene vrednosti: tek smo mi, mi oslobođeni
duhovi, uspostavili
ovu najvišu vrednosnu opoziciju koja postoji! —

           — Ne mogu
na ovom mestu da sakrijem uzdah. Ima dana kada me obuzima osećanje crnje
nego najcrnja mehanholija — prezir prema ljudima. A da ne bih dozvolio
ikakvu sumnju šta
i
koga
prezirem: današnji čovek, čovek
sa kojim sam sudbinski vezan. Današnji čovek — gušim se u njegovom nečistom
dahu... Prema minulom se odnosim, poput svih saznavalaca, s velikom tolerancijom,
to jest s blagonaklonim
samosavlađivanjem: prolazim kroz hiljadugodišnju
svetsku ludnicu, zvanu "hrišćanstvo", "hrišćanska vera", "hrišćanska crkva",
sa setnim oprezom — čuvam se od toga da čovečanstvo držim odgovornim za
njegova ludila. No moja se osetljivost naglo menja, provaljuje napolje,
tek što ulazim u novije, u naše doba. Naše doba
zna...
Ono
što je nekad bilo naprosto bolesno postalo je danas neprilično — neprilično
da danas bude hriščanin.
I ovde započinje moja mučnina.
— Gledam
oko sebe: nije više preostala niti jedna reč o onome što se nekada zvalo
"istina", nepodnošljivo nam je više ako neki sveštenik samo zausti reč
"istina". Čak a sa najskromnijim polaganjem na ispravnost danas se
mora
znati
da teolog, sveštenik, papa, sa svakom rečenicom koju izgovori ne samo da
je u zabludi, nego da
laže — da mu više ne stoji na volju da laže
iz "bezazlenosti", iz "neznanja". Isto tako, kao i svako, sveštenik zna
da više ne postoji nikakav "Bog", ni "greh", ni "iskupitelj" — da su "volja",
"moralni poredak sveta",
laži — zbilja, duboko samoprevazilaženje
duha ne dozvoljava više nikome da o tome ništa ne zna...
Svi
crkveni
pojmovi su prepoznati kao ono što jesu, kao najzlonamernije krivotvorenje
novca, koje postoji, s ciljem obezvređivanja prirode, prirodnih
vrednosti; sam sveštenik je prepoznat kao ono što jeste, kao najopasnija
vrsta parazita, kao zarazni pauk života... Znamo, naša savest
to
danas zna, šta
uopšte vrede, čemu su služili, oni strašni
izumi sveštenika i crkve, zahvaljujući kojima je postignuto ono stanje
samoskrnavljenja čovečanstva čije samo posmatranje može da izazove odvratnost
— pojmovi "onostranosti", "poslednjeg suda", "besmrtnost duše", same "duše",
jesu instrumenti za mučenje, sistemi surovosti, zahvaljujući kojima je
sveštenik postao i ostao gospodar... Svako to zna: a uprkos tome sve
ostaje po starom. Kuda je otišlo poslednje osećanje uspravnosti, samopoštovanja,
kada se čak i naši državnici, obično neusiljena vrsta ljudi i skroz antihristi
na delu, dan-danas nazivaju hrišćanima i idu na pričest?... Jedan mladi
knez na čelu svojih četa, veličanstven poput izraza samoljublja i samopreuspinjanja
njegovog naroda — ali, eto i on se, bez ikakvog stida, predstavlja
kao hrišćanin!* ... Ko
onda poriče hrišćanstvo?,
šta naziva
on "svet"? Biti vojnik, sudija, patriot; boriti se; držati do svoje časti;
iznaći svoju korist; biti ponosit... Svaka praksa svakog trenutka,
svaki instinkt, svako vrednovanje provedeno u delo, jeste danas antihrišćansko,
a ona iskrivotvorena nakaza koja mora da je moderni čovek, ne
stideći se uprkos svemu sebe, naziva se još hrišćanin!

* Niče misli na Vilhelma II, nemačkog cara koji se upravo
te godine kada je pisan "Antihrist",
1888, popeo na presto. — P.
prev.

          — Vraćam se nazad,
pričam pravu istoriju hrišćanstva. — Već reč "hrišćanstvo" je nesporazum
—, u osnovi, postojao je samo jedan hrišćanin, a taj je umro na krstu.
"Jevanđelje" je umrlo
na krstu. Ono što se ovog trenutka naziva
"Jevanđelje" već je bila suprotnost onome što je
on živeo:
"loša
vest", Dysangelium.
Netačno je do besmisla, ako se u nekom "verovanju",
primerice verovanju u iskupljenje Hristosom, vidi distintktivno obeležje
Hriščanina: jednostavno, hrišćanska
praksa, život
kao ono što je
živelo onim koji je umro na krstu, jeste hrišćanski...
Takav
život je još danas moguć, a za
izvesne ljude čak i neminovan:
pravo, izvorno hrišćanstvo biće mogućno u ma koje doba...
Ne
verovanje,
nego delanje, pre svega
ne delanje u mnogo stvari, jedan drugi način
bivstvovanja
/Sein/ ... Stanja svesti, koja god vera, držati se istinitog na primer
— svaki psiholog to zna — jesu savršeno ravnodušna i petog reda prema vrednosti
instinkata: strožije rečeno, čitav pojam duhovne uzročnosti je lažan. Svesti
hrišćanina, hrišćanski život, na neko držanje-do-istinitog, na puku fenomenalnost
svesti, znači poricati bit hrišćanskog. U stvari, nije postojao čak
nijedan hrišćanin.
"Hrišćanin", ono što se posle dve hiljade godina
naziva hrišćaninom, jeste samo psihološko samonerazumevanje. Tačnije gledano,
vladali su u njemu, uprkos svoj "veri", naprosto
instinkti
— i kakvi instinkti! — U svakom dobu "vera" je bila, na primer kod Lutera,
samo plašt, izgovor,
zavesa, iza
koje su svoju igru igrali instinkti
— jedno dovitljivo
slepilo nad vladavinom izvesnih instinkata ...
"Vera" — ja sam je već nazvao pravom hrišćanskom
dovitljivošću, lukavstvom,
—
stalno se govorilo o "veri", a stalno se samo radilo o instinktima
... U mentalnom svetu hrišćanina ne dešava se ništa što nije i stvarnost
pak dotakla: nasuprot tome, u instinktivnoj mržnji prema
svakoj
stvarnosti prepoznali smo pokretački, jedini pokretački element u korenu
hrišćanstva. Šta iz toga sledi? Da je ovde isto tako in psychologicis
zabluda
radikalna, to jest ona koja određuje bit, to jest supstanca. Izvucimo
ovde jedan
pojam, na njegovo mesto stavimo jednu jedinu realnost
— i čitavo hrišćanstvo se kotrlja u ništavilo! — Gledano s visine, ta najneobičnija
od svih činjenica, jedna religija, određena ne samo zabludama, već dovitljiva
i čak genijalna jedino
u pogibeljnim, jedino u za život i
srce otrovnim zabludama, ostaje
pozorišna igra za bogove
— za božanstva
koja su u isti mah filozofi, i koja sam ja susreo, na primer, u onim čuvenim
razgovorima na Naksosu.* U trenutku dok mučnina popušta u njima
(i
nama),
oni su zahvalni za pozorišnu igru hrišćanina: jadna mala zvezda, koja se
zove Zemlja, zaslužuje možda jedino radi ovog retkog
slučaja božanski
pogled, božansko sudelovanje... Ne potcenjujmo hrišćane: hrišćanin, lažan
do
nevinosti,
daleko je iznad majmuna — što se tiče hrišćana, izvesna
poznata teorija porekla je puka ljubaznost...

 * U "S one strane dobra i zla", u aforizmu
295 stoji: "Prosta činjenica da Dionis jeste filozof i da bogovi takođe
filozofiraju, izgleda da je novost..." — Prema napomeni francuskog prevodioca
i komentatora "Antihrista" Dominika Tasela. — P. prev.

           — Kobni
udes Jevanđelja odlučen je smrću — raspet na "krst" ... Tek smrt, ta neočekivana
sramotna smrt, tek krst, koji je uglavnom bio čuvan za ološ — tek taj strašan
paradoks stavio je učenike pred pravom zagonetkom: "ko je bio?, šta
je bio?"
— Potreseno i veoma duboko povređeno osećanje, podozrenje
da bi takva smrt mogla da bude
obaranje
njihove stvari, strašan
znak pitanja "zašto upravo na taj način?" — odviše dobro se shvata ovo
stanje. Tu je sve moralo
da bude nužno, da ima smisao, razlog, viši
razlog; ljubav nekog učenika ne zna za slučajnost. Tek se sada pomolila
pukotina: "ko
ga je ubio?,
ko
je bio njegov prirodni neprijatelj?"
— ovo pitanje sinulo je poput munje. Odgovor:
vladajuće
jevrejstvo,
njegov najviši sloj. Od tog trenutka, osetilo se u pobuni
protiv poretka,
posle toga Isus se razmatrao
u pobuni protiv poretka. Do tada, ove
ratničke, ove crte koja govori Ne i provodi ga u delo, nije bilo u
njegovoj slici; štaviše, on je bio njena suprotnost. Očito, mala zajednica
nije
razumela
upravo glavnu stvar, ono što je primerno u ovom načinu umiranja, slobodu,
nadvisivanje
svakog
poteza ressentiment-a:
— znak, kao što je ovaj, pokazuje koliko
su oni malo od njega razumeli! Sam po sebi Isus nije mogao sa svojom smrću
ništa drugo da želi nego, očigledno, da dá najjaču proveru, dokaz
svog
učenja... No njegovi učenici bili su daleko od toga da oproste
tu
smrt — što bi bilo ponajviše jevanđeljski; ili čak da sebi ponude
sličnu
smrt u blagom i ljubaznom spokoju srca ... Upravo najmanje jevanđeljsko
osećanje, osveta, izbilo je napolje. Bilo je nemoguće prihvatiti
da je stvar sa ovom smrću okončana: bila je neophodna "odmazda", "suđenje"
(— pa ipak, šta je manje jevanđeljski od "odmazde", "kazne", "sudskog procesa"!).
Još jednom je u prvi plan došlo popularno očekivanje Mesije. Uočen je istorijski
trenutak: "božje carstvo" dolazi da sudi svojim neprijateljima... No time
ništa više nije ostalo van nerazumevanja: "božje carstvo" kao čin kraja,
kao obećanje! Jevanđelje je bilo upravo egzistencija, ispunjenje, stvarnost
tog
"carstva". Tačno takva smrt bila je upravo "božje carstvo". Sada se tek
u tip učitelja uneo čitav prezir i ogorčenje prema farisejima i teolozima
— i time se od njega napravio farisej i teolog! S druge strane,
sumanuta odanost ovih razuzdanih duša nije više mogla da donosi onu jevanđeljsku
ravnopravnost svakog da bude božje dete, koju je Isus podučavao, njihova
osveta je bila da Isusa, preterano ga uzvisivši,
odvoje od sebe:
sasvim kao ranije Jevreji, da bi se osvetili njihovim neprijateljima odvajali
su svog boga od sebe i dizali ga u visine. Jedan
bog i jedan
božji
sin: oba proizvodi ressentiment-a...

           — I od
sada izronjava apsurdan problem: "kako je Bog mogao to da dozvoli!"
Na to je poremećeni um male zajednice našao prosto grozno apsurdan odgovor:
bog je žrtvovao
svog sina radi oproštaja grehova. Kao da je to najednom
okončalo sa Jevanđeljem!
Žrtva za dug, i to u njenom najdivljačnijem,
najvarvarskijem obliku, žrtvovanje
nevinog
za grehove krivih! Kakav
užasan paganizam! — Isus je čak odbacio sam pojam "krivice" — osporio je
svaku raselinu između boga i čoveka, on je
Uveo
to jedinstvo boga
i čoveka kao njegovu
"radosnu vest" ... A
ne kao
privilegiju!
— Od ovog trenutka se ulazi korak po korak u tip iskupitelja: učenje o
sudu i o vraćanju, učenje o smrti kao žrtvenoj smrti, učenje o
uskrsnuću,
sa
kojim je čitav pojam "blaženstva", ukupna i jedina realnost Jevanđelja
zabašurena — u korist stanja posle
smrti! ... Pavle je ovo tumačenje,
tu razvrat
od tumačenja, logički sistematizovao sa onom rabinskom
bezočnošću koja ga je u svemu krasila: "ako Hristos nije uskrsao iz mrtvih,
onda je naša vera prazna". I najednom je od Jevanđelja postalo najprezirnije
od svih neispunjivih obećanja, bezočno učenje o besmrtnosti ličnosti...
Sam Pavle podučavao ga je još kao nagradu!...

          Vidi se šta
bi
na kraju bilo sa smrću na krstu: nova, potpuno izvorna postavka za jedan
budistički pokret za mir, za stvarnu,
ne
samo obećavanu
sreću
na zemlji. Jer, to je — već sam naglasio — osnovna razlika između obe
décadence-religije: budizam ne obećava, već ispunjava, hrišćanstvo
sve obećava, ali ništa ne ispunjava. — "Radosna vest" u stopu je
pratila ono najgore od svega: ono Pavlovo. U Pavlu se otelovljava
tip suprotan "radosnom vesniku", genije u mržnji, u viziji mržnje, u nezahvalnoj
logici mržnje. Šta sve za mržnju nije žrtvovao ovaj dysangelist!
Pre svega, iskupitelja: on ga je raspeo na svoj krst. Život, primer,
poruka, smrt, smisao i pravo celog Jevanđelja — ništa više nije postojalo
kada je ovaj krivotvoritelj shvatio da je mržnja jedino što bi mogao da
upotrebi. Ni realnost,
ni
istorijska istina! ... I ponovo
je sveštenički instinkt Jevrejina počinio isti veliki zločin nad istorijom
— jučerašnjicu, prekjučerašnjicu hrišćanstva on jednostavno precrtava i
za sebe izmišlja istoriju pravog hriščanstva.
Štaviše: on ponovo
prepravlja istoriju Izraela da bi je predstavio kao predistoriju
svoje
stvari:
svi su proroci govorili o njegovom
"iskupitelju" ... Crkva docnije
krivotvori čak istoriju čovečanstva u predistoriju hrišćanstva ... Tip
iskupitelja, učenje, praksa, smrt, smisao smrti, ma i ono što prati smrt
— ništa nije ostalo netaknuto, nije ništa ostalo ni od onoga što je samo
nalik stvarnosti. Pavle je jednostavno pomerio težište tog ukupnog postojanja
iza
tog
postojanja — u laž o "uskrslom" Isusu. U osnovi, on uopšte nije
mogao da upotrebi život iskupitelja — trebala mu je samo smrt na krstu
i još nešto više ... Jedan Pavle, čiji je zavičaj bio sedište prosvećenog
stoicizma, držao je za časno da od jedne halucinacije napravi dokaz
za
iskupiteljevo
nadživljavanje, ili pak da pokloni poverenje njegovoj
priči da
je imao tu halucinaciju, što bi bila prava niaiserie*
da
potiče od nekog psihologa: Pavle je hteo cilj, dakle hteo je i sredstva...
Ono u šta on sam nije verovao, idioti među koje je širio
svoje učenje
verovali su. — Njemu
je trebala moć; sa Pavlom, sveštenik
je onaj koji je hteo opet do moći — to je mogao postići samo konceptima,
doktrinama, simbolima, sa kojima se tiranišu mase, formiraju stada. Šta
je
kasnije Muhamed jedino pozajmio od hriščanstva? Pavlov izum, njegovo sredstvo
za svešteničku tiraniju, za formiranje stada: verovanje u besmrtnost —
to
jest učenje o "sudu"...

* Na francuskom u izvorniku.
Niaiserie znači
glupost,
budalaština. — P. prev.

           Kada se
težište života pomeri u "onostranost" — u ništavilo —, onda se,
sasvim prosto, životu oduzelo težište. Velika laž o besmrtnosti ličnosti
razara
svaku umnost, svaku prirodu u instinktu — sve što je delatno, životvorno,
što jemči budućnost u instinktima, izaziva ubuduće nepoverenje. Živeti
na takav
način da više nema nikakvog smisla živeti, to je
sada "smisao" života ... Čemu duh za zajednicu, čemu još zahvalnost za
poreklo i prethodnike, čemu sarađivati, solidarisati se, isticati neko
opšte dobro i brinuti se oko njega? ... Tolika "iskušenja", tolika skretanja
s "pravog puta" — "jedno
je nužno" ... Da svako, kao "besmrtna duša",
ima isti rang sa svakim, da u sveukupnosti svih bića "spas" svakog pojedinog
sme da polaže pravo na večitu važnost, da mali durljivci i tričetvrtine
ćaknuti smeju sebi da uobražavaju da su zbog njih stalno pobijani prirodni
zakoni — takvo pojačavanje do beskraja, do beščašća, svih vrsta
samoljublja ne može da se žigoše sa dovoljno prezira. Pa ipak, ovoj
laski
šupljoj nadmenosti ličnosti zahvaljuje hrišćanstvo za svoju pobedu
—
upravo time su namamljeni svi promašeni, pobunjeničkog duha, koji su pošli
rđavim putem, sav ološ i talog čovečanstva. "Spas duše" — drugim recima:
"svet se okreće oko mene"... Otrov učenja "jednaka prava
za sve" — nikada niko nije to tako temeljno ukorenio kao hrišćanstvo. Iz
najskrovitijih uglova rđavih instinkata hrišćanstvo je vodilo rat do smrti
protiv svakog osećanja poštovanja i distance između dva čoveka, to jest
protiv pretpostavke
svakog uzdizanja, svakog rasta kulture — od
ressentiment-a
masa skovalo je sebi svoje glavno oružje protiv
nas, protiv
svega što drži do sebe, svega radosnog, plemenitog na zemlji, protiv naše
sreće na zemlji ... "Besmrtnost" uručena Petru i Pavlu, taj ustupak je
do danas najveći, najzlokobniji atentat protiv čovečanstva koje drži
do sebe.
— I ne potcenjujemo zlu sudbinu koja se, počev sa hrišćanstvom,
ušunjala u politiku! Niko danas više nema hrabrosti za posebna prava, za
vladarska prava, za osećanje poštovanja pred sobom i svojim bližnjim —
za pathos distance... Naša politika je bolesna
od ovog nedostatka
hrabrosti! — Aristokratski mentalitet bio je najdublje podriven lažju o
jednakosti duša. A kada vera, na osnovu "povlastice većine" pravi, i praviće,
revolucije — hrišćanstvo je, neka se ne sumnja u to, hrišćanska
suđenja o vrednostima su ono što svaku revoluciju naprosto pretvore
u krv i zločin! Hrišćanstvo je pobuna svih puzavaca protiv
uspravnosti:
Jevandelje "niskih"
vuče
dole...

           — Jevanđelja
su neprocenjiva kao dokument o već razbujaloj korupciji unutar
prve
hrišćanske zajednice. Ono što je Pavle kasnije, sa logičkim cinizmom rabina,
doveo do kraja, bio je, međutim, samo proces raspadanja koji je započeo
sa smrću iskupitelja. — Ova Jevanđelja ne mogu se čitati dovoljno obazrivo;
iza svake njihove reči krije se mnoštvo teškoća. Priznajem, oprostiće mi
se, da su ona upravo zbog toga zadovoljstvo prvog reda za nekog psihologa
— kao suprotnost
svakoj naivnoj pokvarenosti, kao prepredenost par
exellence, kao visoko majstorstvo u psihološkoj pokvarenosti. Jevanđelja
stoje za sebe. Biblija uopšte ne podnosi nikakvo poređenje. Bar među Jevrejima:
prvo
gledište,
da ne bi ovde sasvim izgubili nit. Seglo upravo do genija, ni ne stupajući
inače među knjige i ljude, ovo samopremeštanje u "sveto", ovo jezičko i
gestualno krivotvorenje kao umetnost nije slučajnost nekog pojedinačnog
dara, nekog prirodnog izuzetka. Za tu svrhu je potrebna
rasa. U
hrišćanstvu je, kao umetnosti svetog laganja, čitavo jevrejstvo; u njemu
je viševekovnim arhiozbiljnim šegrtovanjem jevrejska tehnika dovedena do
krajnjeg majstorstva. Hrišćanin je, taj ultima ratio
laži, još jedanput
Jevrejin — čak tri puta... Volja da se u načelu primenjuju samo
pojmovi, simboli i stavovi koji su dokazani svešteničkom praksom, instinkt
za isključivanje svake druge prakse, svake druge
perspektive
vrednosti i korisnosti — to nije samo tradicija, već baština:
samo
kao baština deluje ono poput prirode. Celokupno čovečanstvo, najbolje glave
najboljih vremena (izuzev jedne koja je možda, jednostavno, čudovište —)
dozvolile su da se prevare. Jevandelje se čitalo kao knjiga nevinosti
...
ni najmanji pokazatelj za majstorstvo sa kojim se tu glumilo. — Svakako,
ako bi nam bilo dato da ih vidimo, ma i samo uzgred, sva ta čudesna
izmotavala i nazovisvece, onda bi to bilo na kraju — i upravo zbog toga,
jer ja ne mogu da pročitam niti jednu reč a da ne vidim gestove,
okončavam
sa njima... Na izvestan način ne mogu da podnesem da dignem oči prema
njima. — Na sreću, većina knjiga je puka literatura
— — Ne sme se
dozvoliti da se luta: "Ne sudi!" vele oni, ali sve što im stoji na putu
šalju u pakao. Time što dopuštaju da bog sudi, sami su oni koji sude; time
što veličaju boga, veličaju sami sebe; time što zahtevaju vrline za koje
su baš oni sposobni — štaviše, koje su im neophodne da bi uopšte ostali
gore —, prave se kao da se bore za vrlinu, da biju bitku za Vladavinu vrline.
"Živimo, umiremo, žrtvujemo se za dobro (— "istina", "svetlost",
"božje carstvo"): u stvari, čine ono što ne bi mogli sebi da dozvole. Time
što se šunjaju kao pritvorice, sede po ćoškovima, muvaju se u senci kao
senke, prave od toga dužnost: kao dužnost, njihov život izgleda
skrušen, a kao skrušenost on je dokaz više za pobožnost... Ah, ta skrušena,
neporočna, ucveljena vrsta lažliivosti! "Sama vrlina biće naš svedok"...
Jevanđelja treba čitati kao knjige zavođenja moralom:
ti mali ljudi
su okovali moral — znaju oni u čemu je priča sa moralom! Moral je najbolje
sredstvo da se čovečanstvo obezliči! — Realnost je da najsvesnija
odluka
za sujetu izigrava ovde skromnost: jednom za uvek, same sebe, "zajednicu",
"dobre i pravedne" stavili su na jednu stranu, stranu "istine" — a ostatak,
"svet", na drugu... Bila je
to najsudbonosnija vrsta ludila koja
je do sada postojala na zemlji: male nakaze, prepredenjaci i lažovi započinju
da bespravno koriste pojmove "Boga", "istine", "svetlosti", "duha", "ljubavi",
"mudrosti", "života", takoreći kao sinonime za sebe, da bi time zagradili
"svet" od sebe, mali superlativni Jevreji, zreli za ma koju ludnicu, svode
sve vrednosti na sebe, kao da bi tek "hrišćanin" bio smisao, so, mera,
pa čak i poslednji sud celokupnoig ostatka ... Da bi čitav ovaj
udes bio moguć, trebala je već da u svetu postoji neka srodna, srodna po
rasi, vrsta ludila,  jevrejska:
čim je jednom izbila pukotina
između Jevreja i hrišćanskih Jevreja, poslednjima nije ostao nikakav drugi
izbor nego da primene iste postupke samoodržanja koje savetuje jevrejski
instinkt, ali ovog puta protiv
samih Jevreja koji su ih do sada
primenjivali samo protiv svega što je ne-jevrejsko. Hrišćanin je
samo Jevrejin
"slobodnije"
ispovesti.—

          Dajem nekoliko
primera šta su ovi mali ljudi sebi utuvili u glavu, šta su stavili u
usta njihovom učitelju: same ispovesti "dobre duše". —

   "I ako vas ko ne primi i ne posluša vas, izlazeći odande
otresite prah s nogu svojijeh za svjedočanstvo njima. Zaista vam kažem:
lakše će biti Sodomu i Gomoru na sudnji dan nego gradu onome" (Marko, 6,11).*
— Koliko
jevanđeljski!...

   "A koji sablazni jednoga od ovijeh malijeh koji vjeruju
mene, bolje bi mu bilo da se objesi kamen vodenični o vratu njegovu i da
se baci u more" (Marko, 9,42). — Koliko jevanđeljski!...

   "Ako te i oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga: bolje ti
je s jednijem okom ući u carstvo Božije, negoli s dva oka da te bace u
pakao ognjeni" (Marko, 9,47). — Nije reč baš o oku ...

   "I reče im: zaista vam kažem: imaju neki među ovima što
stoje ovdje koji neće okusiti smrti dok ne vide carstvo Božije da dođe
u sili" (Marko 9,1) — Dobro slaga, lav ...

   "Ko hoće za mnom da ide neka se odreče sebe i uzme krst
svoj, i za mnom ide. Jer..." (Napomena psihologa. Hrišćanski moral
je opovrgnut s njihovim Jer: njihovi "razlozi" opovrgavaju — takav
je hrišćanski način.) Marko 8, 34. —

   "Ne sudite da vam se ne sudi. Kakovijem sudom sudite,
onakovijem će vama
suditi" (Matej 7,1). — Kakav pojam o pravdi,
o "pravednom" sudiji! ...

   "Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakovu platu imate?
Ne
čine li to i carinici? I ako Boga nazivate samo svojoj braći, šta činite
izuzetno? Ne čine li tako i neznabošci?" (Matej 5,46) — Načelo "hrišćanske
ljubavi": na koncu konca, ona hoće da bude dobro
naplaćena ...

   "Ako li ne opraštate ljudima grijeha njihovijeh, ni otac
vaš neće oprostiti vama grijeha vašijeh" (Matej 6,15), — Veoma kompromitujuće
za pomenutog "oca"...

   "Nego ištite najprije carstva Božijega, i pravde njegove,
i ovo će vam se sve dodati" (Matej 6, 33). — Sve: naime hrana, odeća, sve
životne potrebe. Skromno rečeno, zabluda... Malo pre toga bog se
pojavljuje kao krojač, bar u izvesnim slučajevima ...         
"Radujte se u onaj dan i igrajte, jer gle, vaša je velika plata
na nebu. Jer su tako činili prorocima očevi njihovi" (Luka 6,23). — Besramna
žgadija! Već se poredi sa prorocima ...

   "Ne znate li da ste vi crkva Božija, i duh Božji u vama?
Ako ko pokvari crkvu Božiju,
pokvariće njega Bog: jer je crkva Božija
sveta, a
to ste vi"
(Pavle, Prva poslanica Korinćanima 3,16). —
Za to se nema dovoljno prezira ...

   "Ne znate li da će sveti suditi svijetu? Kad ćete dakle
vi
svijetu
suditi: nijeste li vrijedni suditi manjijem stvarima?" (Pavle, Prva poslanica
Korinćanima 6,2) — Nažalost, nije li to samo govor jednog stanovnika ludnice...
Reč po reč, taj užasni varalica
nastavlja: "Ne znate li da ćemo
mi
anđelima
suditi, a kamoli stvarima ovoga svijeta!" ...

   "Ne pretvori li Bog premudrost ovoga svijeta u ludost?
Jer budući da u premudrosti Božijoj ne pozna svijet premudrošću Boga, bila
je Božija volja da ludošću propovedanja spase one koji vjeruju ...; nema
ni mnogo premudrijeh po tijelu, ni mnogo silnijeh, ni mnogo plemenitijeh.
Nego što je ludo pred svijetom ono izabra Bog
da posrami premudre;
i što je slabo pred svijetom ono izabra Bog da posrami jako; i što je neplemenito
pred svijetom i uništeno izabra Bog, i što nije, da uništi ono što jest,
Da se pred njim ne pohvali nijedno tijelo" (Pavle, Prva poslanica Korinćanima
1,20 i d.). — Da bi se razumelo
ovo mesto, svedočanstvo prvog reda
za psihologiju čandala-morala, treba pročitati prvu raspravu moje Genealogije
morala:
u njoj je po prvi put osvetljena suprotstavijenost otmenog
i
čandala-morala rođenog iz ressentiment-a i nemoćne osvetoljubivosti.
Pavle je bio najveći od svih apostola osvete ...

* Svi navodi iz jevanđelja ovde su dati prema prevodu
Vuka Stef. Kardžića. — P. prev.

           — Šta
iz toga sledi? Da je dobro navući rukavice kada se čita Novi zavet.
Blizina tolike nečistoće prisiljava bezmalo na to. "Prve hrišćane" bi izbegavali
kao i poljske Jevreje: ne zbog toga što bi protiv njih imali manje prigovora...
I jedni i drugi zaudaraju. — Uzalud sam u Novom zavetu u zasedi vrebao
ma i samo jednu simpatičnu crtu; ništa iskrenog, dobrostivog, srdačnog,
pravednog. Čak ni ovde još nije prvi početak čovečanstva — nedostaje instinkt
za čistoću... U Novom zavetu postoje samo rđavi instinkti,
hrabrosti nema, pa ni za te rđave instinkte. Sve je kukavičluk, zatvaranje
očiju i samoobmana. Nakon čitanja Novog zaveta svaka knjiga izgleda čista.
Radi primera, čitao sam neposredno posle Pavla onog najljupkijeg, najobesnijeg
podrugljivca Petronija, o kome bi se, moglo reći ono što je Domeniko Bokačo
napisao parmskom vojvodi o Cezaru Bordžiji: "é tutto festo" — besmrtno
zdrav, besmrtno vedar i čio ... Naime, ta mala izmotavala preračunala su
se u glavnoj stvari. Oni napadaju, ali sve što su napali time je obeleženo.
Koga
napadne "prvi hrišćanin", tog on ne prlja... Obrnuto: čast je suočiti
se sa "prvim hrišćaninom"." Novi zavet se ne čita bez naklonosti za ono
što se u njemu zlostavlja, — a da se i ne govori o "mudrosti ovoga sveta",
koju neki drzoviti vetrogonja zaludno pokušava da smeša sa "ludilom propovedanja"
... No i fariseji i književnici imaju svoj udeo u takvom neprijateljstvu:
oni mora da su već bili nešto vredno da bi predstavljali predmet tako neprilične
mržnje. Dvoličnost — to bi bio prekor koji su "prvi hrišćani" smeli
da
im prebace! — Najposle, bili su privilegovani sloj: ovo je dovoljno
i nikakav razlog nije više potreban za mržnju čandale. "Prvi hrišćanin"
— a plašim se, i "poslednji", koga će mi biti dato možda da vidim —
jeste iz najdubljih instinkata pobunjenik protiv svih privilegovanih —
on živi, on se uvek bori za "jednaka prava"... Tačnije uzev, on
nema izbora. Samim tim što za sebe lično hoće da je "božji izabranik" —
ili "hram božji", ili "sudija anđela" —, tada je svaki drugi
princip
izbora, na primer prema ispravnosti, prema duhu, prema muževnosti i ponosu,
prema lepoti i slobodi srca, jednostavno "svet" — zlo po sebi...
Pouka:
svaka reč u ustima nekog "prvog hrišćanina" jeste laž, svako delanje instinkt
krivotvorenja — sve njegove vrednosti, svi njegovi ciljevi su štetočinski,
ali koga on mrzi, šta mrzi, ima vrednost... Hrišćanin
je, naročito hrišćanin-sveštenik, kriterijum vrednosti — — Da li
da dodam, da u čitavom Novom zavetu postoji samo jedna jedina
figura
vredna poštovanja? Pilat, rimski namesnik. Niko ga nije mogao uveriti da
za
ozbiljno uzme neku jevrejsku prepirku. Jevrejin više ili manje — šta
mari? ... Otmeni podsmeh jednog Rimljanina, pred kojim izmiče bestidna
zloupotreba reci "istina", obogatila je Novi zavet jedinom reči koja
vredi — koja je njena kritika, čak njeno poricanje:
"šta je
istina!" ...

          — Ono što nas
razdvaja nije činjenica da nikakvog boga ne nalazimo ponovo ni u istoriji,
ni u prirodi, niti iza prirode — već da ono što je poštovano kao bog ne
osećamo kao "božanske", nego kao dostojno žaljenja, apsurdno, kao štetno,
ne samo kao zabludu, već kao zločin protiv života...
Osporavamo
boga kao Boga ... Kada nam se dokazuje
ovaj bog hrišćana, umemo
da još manje verujemo u njega. — U formuli:
deus, qualem Paulus creavit,
dei negatio* — Religija koja, kao hrišćanstvo, nema nijedne dodirne
tačke sa stvarnošću, koja je sklona padu čim ma samo i u jednoj tački stvarnost
položi svoje pravo na nju, mora, sasvim razumljivo, da bude smrtni neprijatelj
"svetovne mudrosti", što će reći nauke — za nju su sva sredstva
dobra koja joj mogu poslužiti da zatruje, okleveta,
opozove
disciplinu
duha, čistotu i strogost u stvarima duhovne savesti, otmenu hladnoću i
slobodu duha. "Vera" kao imperativ jeste veto na nauku — in praxi
laž
po svaku cenu... Pavle shvata da je laž — da je "vera" nužna; Crkva
docnije pristaje uz Pavla. — Taj bog kojeg je za sebe izumeo Pavle, bog
koji "sramoti svetovnu mudrost" (u strogom smislu, obe velike protivnice
svakog praznoverja, filologija i medicina), jeste doista samo rezolutna
odluka samog Pavla: nazvati "Boga" svojom sopstvenom voljom, thora,
jeste
prajevrejski. Pavle hoće da oskvrni "svetovnu mudrost": njegovi
neprijatelji su dobri filolozi i lekari aleksandrijske škole —,
njima on objavljuje rat. U stvari, nema filologa ni lekara a da u isti
mah nisu i antihrišćani.
Filološki je, naime, gledati iza "svetih
knjiga", lekarski —
iza fiziološke propalosti tipičnog hrišćanina.
Lekar veli "neizlečivo", filolog "podvala" ...

* Bog, kakvog je stvorio Pavle, jeste poricanje boga,
P.
prev.

           — Da li
se pravo razumela čuvena povest s početka Biblije — o paklenom strahu boga
pred naukom? ... Nije se razumela. Ova sveštenička knjiga
par
excellence počinje, sasvim primerno, sa velikom unutrašnjom teškoćom
sveštenika: on zna za samo jednu
veliku opasnost,
dakle
"Bog" zna za samo jednu
veliku opasnost. —         
Stari bog, u celosti "duh", prvosveštenik, sav savršenstvo, dangubi po
svojim vrtovima: samo se dosađuje. Sam bog se uzalud bori protiv dosade.
Šta radi? Izmišlja čoveka — čovek je zabavan... Ali gle, i čovek se dosađuje.
Božje sažaljenje zbog jedine nezgode, koju u sebi poseduju svi rajevi,
bezgranična je: on smesta stvori druge životinje.
Prvi
božji promašaj:
čovek ne nalazi životinje zabavnim — vlada nad njima i nijednom nije poželeo
da bude "životinja". — Otuda bog stvori ženu. I u stvari, sa dosadom bi
kraj — ali i sa nečim drugim još! Žena je bila
drugi božji promašaj.
— "Žena je po svojoj biti zmija, Heva" — to zna svaki sveštenik; "od žene
potiču sve nesreće sveta — i to zna svaki sveštenik. "Otuda
od
nje potiče i nauka" ... Tek je žena podučila čoveka da proba sa drveta
saznanja. — Šta se dogodilo? Starog boga zahvata pakleni strah. Sam čovek
je postao njegov najveći promašaj, stvorio je sebi protivnika, nauka
izjednačava
sa bogovima, — kada čovek postaje naučan završeno je sa sveštenicima
i bogovima! — Pouka:
nauka je zabranjeno po sebi — ona je jedina
zabranjena. Nauka je prvi
greh, klica svih grehova,
iskonski
greh.
To
je jedina pouka.
—
"Ne treba da saznaješ" — ostalo sledi iz
toga. — Pakleni strah nije omeo boga da bude dovitljiv. Kako da se bori
protiv
nauke? To je zadugo bilo njegov glavni problem. Odgovor: napolje iz raja
sa čovekom! Sreća, dokolica, dovodi do misli — sve misli su rđave misli...
Čovek ne
treba
da misli. — I "sveštenik po sebi" izmišlja nevolju,
smrt, smrtnu opasnost u trudnoći, bedu svake vrste, starost, brige,
bolest
pre
svega — sve sama sredstva za borbu protiv nauke! Nevolja ne dozvoljava
čoveku
da misli ... Pa ipak!, kakva strahota! Rad saznavanja stremi uvis, napadajući
nebo, zatamnjujući bogove — što da se radi! — Stari bog izmišlja rat,
razdvaja
narode, čini da se ljudi uzajamno uništavaju (— sveštenicima je uvek bio
potreban rat...). Rat — između ostalog, žestoki razdor mira nauke! — Neverovatno!
Saznanje,
emancipacija od sveštenika,
razvija se čak uprkos sveštenika. — I poslednju
odluku donosi stari bog: "čovek posta naučan — ništa ne pomaže, mora
se potopiti!"...

           — Razumeli
ste me. Početak Biblije sadrži čitavu
psihologiju sveštenika. —
Sveštenik poznaje samo jednu
veliku opasnost: nauku — zdravo poimanje
uzroka i posledice. Ali, nauka se razvija, u većini, samo u srećnom sticaju
prilika — treba imati vremena, treba imati duha
napretek
da bi se
"saznavalo"... "Otuda čoveka treba učiniti nesrećnim" — u svakom
dobu to je bila logika sveštenika. — Pogađa se već
šta je, primerno
ovoj logici, onda došlo na svet — "greh"... Pojam krivice i kazne,
sav "moralni poredak sveta", izmišljen je protiv
nauke — protiv
razlučivanja
čoveka od sveštenika ... Čovek ne treba van sebe, on treba u sebe da gleda;
ne
treba dovitljivo i oprezno, kao onaj koji uči, da gleda u stvari,
on čak uopšte ne treba da gleda: treba da pati... I treba da pati
na taj način da mu je svakog trenutka potreban sveštenik. — Lekari neka
se nose! Spasitelj treba.
— Pojam krivice i kazne, kao i učenje
o "milosti", "iskupljenju", "oproštaju" —
laži
skroz naskroz, bez
ikakve psihološke realnosti — izmišljene su da bi se u čoveku razorio smisao
uzroka: oni su atentat na pojam uzroka i posledice! — Ne atentat
sa pesnicom, sa nožem, sa čestitošću u mržnji i ljubavi! Nego iz najkukavičkijih,
najpodmuklijih, najnižih instinkata!
Svestenički
atentat!
Parazitski
atentat!
Vampirizam bledih podzemnih krvopija! ... Kada prirodne posledice nekog
čina nisu više "prirodne", već ih se misli izvedene sablasnim pojmovima
praznoverja, "bogom", "duhovima", "dušama", kao puke "moralne" konsekvencije,
kao nagradu, kaznu, opomenu, sredstvo vaspitanja, onda je razorena pretpostavka
za saznavanje — onda se izvršio najveći zločin protiv čovečanstva. —
Još jednom, greh taj oblik samoskrnavljenja čovečanstva par excellence,
izmišljen
je da bi onemogućio nauku, kulturu, svaki uspon i samopoštovanje čoveka.
Sveštenik
vlada pomoću izuma greha. —

           — Ne propuštam
da ovde napravim jednu psihologiju "vere", "vernika", u korist, kao što
je pravo, samih "vernika". Ako danas još ima takvih koji ne znaju koliko
je neprilično
biti "vernik" — ili belega
décadence, naprsle
volje za životom —, sutra će već znati. Moj glas seže i do onih tvrdih
na ušima. — Izgleda, ako nisam loše čuo, da među hrišćanima postoji neka
vrsta kriterijuma istine koja se naziva "dokaz snagom". "Vera čini blaženim:
dakle, istinita je." Ovde bi se najpre moglo primetiti da upravo
stvaranje blaženstva nije dokazano, već samo
obećano: blaženstvo
vezano za uslov "vere" —
mora
se biti blažen, pošto se veruje...
Ali, čime se dokazuje
da
će stvarno nastupiti svakoj kontroli nepristupačna
"onostranost" koju sveštenik obećava verniku? — Tobožnji "dokaz snagom"
jeste, dakle, u osnovi, opet samo vera da neće izostati dejstvo koje vera
obećava. U formuli: "Verujem da vera čini blaženim — dakle istinita
je." — No time smo već na kraju. Ovo "dakle" bilo bi sam absurdum kao
kriterijum istine. — Ali ako, sa nešto popustljivosti, pretpostavimo da
je postizanje blaženstva dokazano verom (— ne samo željeno, ne
samo puko obećanje u pomalo nepouzdanim ustima sveštenika): da li bi
blaženstvo — rečeno više tehnički,
zadovoljstvo — bilo ikada dokaz
za istinu? Tolicno, da bezmalo predstavlja protivdokaz, u svakom slučaju
najviše podozrenje u "istinu", samim tim što u raspravi pitanja "šta je
istinito?" saodlučuju osećanja zadovoljstva. Dokaz po "zadovoljstvu" dokazuje
"zadovoljstvo" — i ništa više; otkuda, ma plaćalo se sve u svetu suvim
zlatom, da baš
istiniti
sudovi pričinjavaju više zadovoljstva nego
lažni i da neminovno, prema nekoj prestabiliranoj harmoniji, povlače za
sobom prijatne osećaje? — Iskustvo svih strogih, svih dubokih duhova uči
obrnuto. Svaka stopa istine mora se osvajati borbom, moraju se dići
ruke, naprotiv, gotovo od svega za šta je inače vezano srce, naša ljubav,
naše poverenje u život. Za to je neophodna duševna veličina: služba istini
je najsurovija služba. — Jer, šta znači biti u pravu u stvarima
duha? Biti strog sa svojim srcem, prezirati "lepa osećanja", na svakom
Da i Ne praviti ispit savesti! — —Vera čini blaženim:
dakle
laže...

           Da vera
pod izvesnim okolnostima čini blaženim, da blaženstvo još ne pretvara neku
fiksnu u istinitu
ideju, da vera ne pomera nikakva brda, no ih zapravo
postavlja tamo gde ih nema: ovlašna šetnja ludnicom dovoljno objašnjava
gorepomenuto. Razume se, ne
svešteniku: jer on instinktivno poriče
da je bolest bolest, ludnica ludnica. Hrišćanstvu je potrebna
bolest,
otprilike kao što je starim Grcima bio potreban višak zdravlja — zaražavati
bolešću jeste prava pozadina čitavog proceduralnog sistema crkvenog
spasa. A sama crkva — nije li joj katolička ludnica najviši ideal? — Celokupna
zemlja kao ludnica? — Religiozni čovek, kakvog hoće
crkva, jeste
tipični
décadent;
trenutak u kojem religiozna kriza zagospodari
nekim narodom uvek je obeležen neurotičkim epidemijama. "Unutrašnji svet"
religioznog čoveka toliko sliči "unutrašnjem svetu" prenadraženih i izmoždenih
da ih je nemoguće razlikovati. "Najviša" stanja, koja je hrišćanstvo razastrlo
kao vrednost nad vrednostima preko čovečanstva, jesu epileptički oblici
— crkva je kanonizovala samo bezumnike
ili
velike varalice
in
majoram dei honorem ... Dozvolio sam sebi jednom da čitav hrišćanski
training
pokajanja
i iskupljenja (koji se danas najbolje da izučavati u Engleskoj) označim
kao metodično proizvođenje
folie circulaire* razume se, na već pripremljenom,
to jest iz osnova morbidnom tlu. Niko ne može slobodno da izabere da bude
hrišćanin: na hrišćanstvo se ne "prelazi" — za to je neophodno da se bude
dovoljno bolestan... Mi ostali koji imamo
odvažnosti
za zdravlje
i,
takođe,
za prezir, kako smemo da
mi preziremo religiju koja podučava nerazumevanje
tela!, koja neće da pusti iz zuba praznoverje duše!, koja od nedovoljne
uhranjenosti pravi "zaslugu"!, koja u zdravlju nalazi i suzbija neku vrstu
neprijatelja, đavola, iskušenja, koja uobražava da se "savršena duša" može
nositi okolo u nekom lešu od tela i da bi za to trebalo napraviti novi
pojam "savršenstva", neko bledunjavo, bolesno, idiotski zanesenjačko biće,
tobožnju "svetost" — svetost, naprosto lanac simptoma osiromašenog, neurotiziranog,
neizlečivo iskvarenog tela! ... Hrišćanski pokret kao evropski pokret najpre
je opšti pokret izmeta i otpadaka svih vrsta (— oni bi hteli sa hrišćanstvom
do moći). On ne
izražava propadanje jedne rase, već je obrazovanje
agregata oblika
decadence
koje se sažimaju i traže na sve strane.
Hrišćanstvo nije,
kako se vernije, omogućeno pokvarenošću samog
antičkog sveta, otmene
Antike: ne može se dovoljno surovo opovrgnuti
učeni idiotizam koji i danas još podržava takvo mišljenje. U doba kada
su se bolesni i iskvareni čandala-slojevi hristijanizovali širom čitave
imperium,
upravo
je
protivtip,
otmenost, bio otelovljen u svom najlepšem i najzrelijem
liku. Većina je postala gospodar; demokratizam hrišćanskog instinkta slavi
pohedu ... Hrišćanstvo nije bilo "nacionalno", niti uslovljeno rasom
— ono se okreće svim vrstama razbaštinjenja života, svuda je imalo svoje
saveznike. U osnovi hrišćanstva počiva pizma bolesnih, i instinkte je uperilo
protiv
zdravih,
protiv
zdravlja.
Sve uspešno, ponosito, srčano, lepota pre svega, para im uši i oči. Još
jednom podsećam na nedostojnu Pavlovu reč: "Što je slabo
u svetu,
što je
ludo
u svetu, što je neplemenitog roda i
prezreno
u
svetu, to Bog izabira", to je bila formula
in hoc signo** je slavila
pobedu
decadence.
— Raspeti bog — ne razume li se još uvek
užasna pozadina ovog simbola? — Sve što pati, sve što je raspeto, jeste
božansko...
Svi
smo mi raspeti na krstu, stoga smo božanski... Jedino mi smo božanski...
Hrišćanstvo je bilo pobeda,
otmeno
ubeđenje je jenjavalo u njemu
— ono je bilo do sada najveća nesreća čovečanstva. — —

* Na francuskom i u izvorniku. Znači kružno ludilo.
—
P. prev.

** Lat. — ovde u značenju:
pod kojom. — P. prev.

          Hrišćanstvo stoji,
takođe, nasuprot svih duhovnih
postignuća — samo bolestan um može
da se upotrebi kao hrišćanski um, ono staje na stranu svega idiotskog,
proklinje "duh",
superbiu*
zdravog duha. Budući da bolest pripada
biti hrišćanstva,
mora i tipično-hrišćansko stanje, "vera", da bude
oblik bolesti, i sve prave, valjane, naučne puteve do saznanja crkva mora
da odbaci kao zabranjene
puteve. Sumnja je već greh... Potpuni
nedostatak psihološke čistoće kod sveštenika — koja se nagoveštava u pogledu
— jeste
posledična pojava
decadence.
Histerične devojčure,
s druge strane rahitična deca, prilike su da se zapazi sa koliko
pravilnosti su instinktivna lažnost, zadovoljstvo u laganju radi laganja,
nesposobnost za prav pogled i korak, izraz décadence. "Verovati"
znači ne-znati-hteti
ono što
je istinito. Pijetist, sveštenik
obeju polova, jeste lažan, jer
je bolestan: njegov instinkt zahteva
da
istina ni na kojoj tački ne zadobije svoje pravo. "Što razboleva,
dobro
je;
što potiče iz obilja, preticanja, od moći, zlo je": tako oseća vernik.
Nesloboda
radi laži — po tome prepoznajem svakog predodređenog teologa. — Drugo
obeležje teologa je njegova nesposobnost za filologiju.
Pod filologijom,
u jednom veoma opštem smislu, treba ovde razumeti veštinu dobrog čitanja
— moći pročitati činjenice a da se one ne iskrivotvore interpretacijom,
da se u žudnji za razumevanjem
ne iskrivotvore interpretacijom,
da se u žudnji za razumevanjem
ne izgubi oprez, strpljivost, istančanost.
Filologija kao ephexis**
u interpretaciji: bilo da je reč o knjigama,
o novinskim vestima, o sudbinama ili meteorološkim podacima — ne govoriti
o "spasu duše" ... Način na koji neki teolog, svejedno da li berlinski
ili rimski, izlaže "pisanu reč" ili doživljaj, na primer neku pobedu otadžbinske
vojske u svetlosti Davidovih psalama, uvek je toliko drzak da filolog
pri tome đipa do tavanica. I šta da učini kada pijetisti i druga goveda
iz švapske zemlje jadnu svakodnevicu i domaće ognjište njihove egzistencije
"prstom božjim" podešavaju u čudo "milosti", "proviđenja", "iskustva spasa"!
Najskromniji utrošak duha, da ne kažemo
pristojnosti, morao bi da
u veri ove tumače da je takva zloupotreba božanske spretnosti prstiju sasvim
detinjasta i nedolična. Čak i ako bi u telu postojala mala mera pobožnosti,
bog koji bi na vreme lečio od kijavice i u trenu pomogao da se popnemo
u karuce upravo kada nailazi provala oblaka, takav bog bi bio toliko apsurdan
da bi ga trebalo uništiti čak i da postoji. Bog kao sluga, kao pismonoša,
kao živi kalendar — u osnovi, termin za najbedastiju od svih slučajnosti...
"Božansko proviđenje", u kakvo još i danas veruje otprilike svako treće
lice u "obrazovanoj Nemačkoj", bio bi toliko jak prigovor protiv boga da
se jači ne bi mogao smisliti. A u svakom slučaju, on je prigovor protiv
Nemaca!...

* Lat. — gordost. — P. prev.

** G. — postupnost. — P. prev.

           — Da mučenici
dokazuju
nešto što se tiče istine neke stvari toliko je malo istinito da bih mogao
da poreknem da je ikada uopšte jedan mučenik imao išta sa istinom. U tonu
u kojem se neki mučenik sa njegovom izvesnošću sveta penje kome na teme
već se izražava toliko nizak stepen intelektualne čestitosti, takva bedastoća
za
pitanje "istine", da nije vredno truda opovrgavati ga. Istina nije ništa
što bi jedan imao, a drugi — ne. Tako su o istini mogli da misle ponajviše
seljaci ili seljački apostoli Luterove vrste. Na osnovu stepena savesnosti
u stvarima duha, može se biti siguran da o ovoj tački skromnost,
umerenost
postaje
sve veća. Posedovati znanje
o pet stvari, a blagom rukom odstraniti
svako drugo... "Istina", reč kako je razume svaki prorok, svaki
sektaš, svaki liberal, socijalista, svaki čovek crkve, jeste savršeni dokaz
da nismo čak ni na početku one duhovne discipline i samosavlađivanja bez
kojih se ne može pronaći ma koja mala, kolikogod mala bila istina. — Smrti
mučenika bile su, uzgred rečeno, velika nesreća u istoriji: one su očaravale...
Zaključak svih idiota, me izuzimajući ženu i narod, da u nekoj stvari zbog
koje je neko kadar da umre (ili čak da, kao u prvom hrišćanstvu, izazove
epidemije čežnje za smrću) mora da postoji nešto — takvo zaključivanje
je postalo ogromna kočnica za istraživanje, za duh istraživanja i smotrenosti.
Mučenici su
naškodili istini... I danas je još dovoljna izvesna
grubost u proganjanju da bi se nekom inače po sebi ravnodušnom sektašenju
stvorilo časno ime. — Kako? to da se menja vrednost nečega kada
neko za to daje svoj život? — Zabluda koja postaje časna jeste zabluda
koja još više zadobiva očaravajuću draž: verujete li vi, gospodo teolozi,
da ćemo vam dati priliku da izigravate mučenike radi vaših laži? — Da bi
se opovrgla neka stvar treba je s puno obzira odložiti na stranu — isto
tako se opovrgavaju i teolozi... Upravo u tome je bila svetskoistorijska
glupost svih proganjalaca. Protivničkoj stvari su pridali izgled časti
— obdarili su je fascinantnošću mučeništva ... Žena i dan-danas kleči na
kolenima pred zabludom, jer joj se reklo da je neko za tu zabludu bio raspet
na krstu. Da li je krst neki argument?
— — Ali o svim ovim stvarima
rekla se jedna jedina reč koja bi bila potrebna i nakon hiljada godina
— Zaratustra.         
Putem kojim su išli pisali su krvavo znakovlje, a njihova je glupost učila
da se istina dokazuje krvlju.         
Ali krv je najgori svedok istine; krv truje i najčistije učenje i pretvara
ga u ludilo i mržnju u srcima.         
I kada neko pođe i u vatru za svoje učenje — šta to dokazuje! Bolje je,
zaista, da naše sopstveno učenje potiče iz našeg sopstvenog plamena.*

* "Tako je govorio Zaratustra" II, 350. Prema prevodu
Danka Grlića, treće izdanje, Zagreb 1975, str. 84—85. — P. prev.

           Da se ne
zaluta: veliki duhovi su skeptici. Zaratustra je skeptik. Jačina, sloboda
koja
dolazi od snage i presnažnosti duha dokazuje se skepsom. Sve što
se tiče načela u vrednosti i bezvrednosti ubeđeni ljudi ne uzimaju u razmatranje.
Ubeđenja su tamnice. Ne gleda se dovoljno daleko, ne gleda
ispod sebe:
a da bi se smelo sudelovati u raspravi oko vrednosti i nevrednosti mora
se videti pet stotina ubeđenja
ispod
sebe — iza
sebe... Duh
koji hoće da je velik, koji hoće i sredstva za to, nužno je skeptičar.
Oslobođenost od svih vrsta ubeđenja
spada u
snagu,
sposobnost
slobodnog
gledanja... Velika strast, osnova i moć njegovog bića, a još slobodoumnije,
još despotskije, kada je sasvim prožet njome, služi se čitavim njegovim
intelektom, ne daje mu da se dvoumi, ohrabruje ga, štaviše, da se koristi
i bezbožnim sredstvima,
dopušta
mu pod izvesnim okolnostima da poveruje
nekim ubeđenjima. Ubeđenje kao sredstvo:
mnogo toga se postiže samo
posredstvom nekog ubeđenja. Velika strast se služi ubeđenjima, troši ubeđenja,
no ne potčinjava im se — ona neograničeno sebe poznaje. — Obrnuto: potreba
za verovanjem, za bezuslovnošću nekog Da i Ne, karlajlizam*, ako mi se
dozvoli ova reč, jeste potreba za slabošću.
Čovek vere, "vernik"
svake vrste, nužno je zavistan čovek — takav koji ne može
sebe
da
uzme za svrhu, koji sebi ne može uopšte da postavi ikakav cilj. "Vernik"
ne pripada sebi,
on može da bude samo sredstvo, mora da bude trošen,
potreban
mu je neko da ga troši. Njegov instinkt odaje najvišu poštu moralu samootuđenja:
u njega ga sve uverava, njegova pamet, njegovo iskustvo, njegova
taština. Svaka vera je, u stvari, izraz samorazvlašćivanja, samootuđenja
... Ako se promotri koliko je većini nužan jedan regulativ koji vezuje
i stabilizuje spoljašnjost, koliko je prinuda, u jednom višem smislu ropstva,
za
ljude slabe volje, naročito ženu, jedini i poslednji uslov njihovog uspeha:
tada se razumelo ubeđenje, razumela se "vera". Kičma čoveka sa ubeđenjem
počiva u ubeđenju. Ne
videti mnoge stvari, nikada ne izneveravati
svoje predrasude, biti skroz pristrasan, imati strogu i doslednu optiku
za sve vrednosti — jedino to uslovljava da takva vrsta čoveka uopšte postoji.
No, time je ona suprotnost,
antagonist
istinskog — istine... Verniku
nije dato da uopšte ima neku savest za pitanje "istinitog" i "neistinitog":
biti čestit kada je reč o ovom
pitanju to bi istog trena značilo
njegovu propast. Patološka uslovljenost njegove optike pretvara ubeđenog
u fanatika — Savonarola, Luter, Ruso, Robespjer, Sen-Simon —, u tip suprotan
snažnom, oslobođenom
duhu. Pobedonosno držanje ovih
bolesnih
duhova,
ovih epileptičara pojma, utiče na široke mase — fanatici su pitoreskni,
čovečanstvo rađe gleda gestove nego da čuje razloge ...

* Prema ensleskom istoričaru i kritičaru Tomasu Karlajlu
(Thomas Carlyle, 1795—1881). Niče u Sumraku idola kaže, između ostalog,
o njemu: "U osnovi, Karlajl je engleski ateist koji svoj dobar glas traži
u tome da to ne bude."

           — Korak
dalje u psihologiju ubeđenja, "verovanja". Proteklo je već duže vreme od
kako sam stavio na razmatranje da li ubeđenja nisu opasniji neprijatelji
istini od laži (Ljudsko, odviše ljudsko).* Ovaj put želeo bih da se zapitam
odlučnije: postoji li između laži i ubeđenja uopšte neka suprotnost? —
Sav svet u to veruje; no, u šta sve ne veruje sav svet! — Svako ubeđenje
ima svoju istoriju, svoje obrasce, svoja iskušenja i promašaje: ono postaje
ubeđenje, prema tome dugo vremena nije
to, prema tome još duže
vremena jedva
je to. Kako? to da među ovim embrionalnim oblicima
ubeđenja ne bi mogla da bude i laž? — Dovoljno je samo katkad izvršiti
zamenu ličnosti: u sinu postaje ubeđenje ono što je za oca još bila laž.
— Laž nazivam: ne hteti videti nešto što se vidi, ne hteti videti
nešto takvim kakvim se vidi: svejedno da li se laž zbila pred svedokom
ili bez svedoka. Najčešća laž jeste ona sa kojom sami sebe obmanjujemo;
obmana drugog je relativno izuzetak. — Elem, ovo ne-hteti-videti
što se vidi, ne-hteti-videti-takvim kako se vidi, bezmalo je prvi uslov
za sve koji su pristrasni u ma kojem smislu: pristrasni čovek nužno
postaje lažov. Nemačka istoriografija je, na primer, ubeđena da je Rim
bio despotizam, da su Germani na svet doneli duh slobode: kakva razlika
je između ovog ubeđenja i laži? Ima li još mesta čuđenju kada, instinktivno,
sve stranke, pa tako i nemački istoričari, imaju na ustima velike reci
morala — da moral bezmalo produžava da traje
time što je svakog
časa neophodan strančarimasvih vrsta? — "To je naše ubeđenje: javno
ga priznajemo pred čitavim svetom, mi živimo i umiremo za njega — poštovanje
pred svim što ima ubeđenje!" — takve sam reci čuo, šta više, iz usta antisemita.
Baš naprotiv, moja gospodo! Time što laže iz principa, jedan antisemita
nije ništa pristojniji ... Sveštenici, koji su u tim stvarima tananiji
i veoma dobro razumeju prigovor koji leži u ideji nekog ubeđenja, to jest
neke principijelne —
jer služi jednom cilju — dvoličnosti, preuzeli
su od Jevreja lukavu zamisao da na ovom mestu umetnu pojam "Boga", "božje
volje", "božjeg otkrovenja". I Kant je, sa njegovim kategoričkim imperativom,
bio na istom putu: i na njemu je njegov um bivao praktičan.
— Postoje
pitanja pri kojima čoveku nije stalo do odluke o istini ili neistini;
sva vrhunska pitanja, svi vrhunski problemi vrednosti, s one strane su
ljudskog uma ... Shvatiti granice uma — tek je to istinska filozofija
... Radi čega bi se bog otkrio čoveku? Da li bi bog učinio nešto izlišno?
Čovek ne može, sam za sebe, da zna šta je dobro ili zlo, zato ga bog podučava
svojoj volji ... Pouka: sveštenik ne laže — pitanje "istinitog"
ili "neistinitog" ne postoji u takvim stvarima o kojima govori sveštenik;
ove stvari čak ne dozvoljavaju da se laže. Jer, da bi se lagalo mora da
bude mogućno odlučiti šta je ovde istinito. A upravo to čovek ne
može;
prema
tome je sveštenik božji glasnogovornik. — Takav sveštenički silogizam nije
sasvim samo jevrejski i hrišćanski; pravo na laž i razložnost
"otkrovenja"
pripada svešteničkom tipu, sveštenicima décadence koliko i mnogobožačkim
sveštenicima (— pagani su svi koji kažu da životu; za koje je "Bog" reč
za veliko Da svim stvarima). — "Zakon", "božja volja", "sveta knjiga",
"nadahnuće" — sve sami termini za označavanje uglova pod kojima
sveštenik dolazi do moći, sa
kojima održava svoju moć — ovi pojmovi
počivaju u osnovi svih svešteničkih organizacija, svih svešteničkih ili
filozofsko-svešteničkih oblika dominacije. "Sveta laž" — zajednička Konfučiju,
Manuovom zakoniku, Muhamedu, hrišćanskoj crkvi —: ne nedostaje i kod Platona.
"Istina je tu": to znači tamo gde se čuje, gde sveštenik laže ...

 

* "Ljudsko, odviše ljudsko", I, aforizmi 54 i 483.
— Prema primedbi Karla Šlehte. — P. prev.

   — Konačno, sve zavisi od
cilja za koji se laže.
Moj
prigovor
hrišćanskim sredstvima je upravo da u hrišćanstvu nedostaju "sveti" ciljevi.
Samo rđavi ciljevi: trovanje, klevetanje, poricanje života, preziranje
tela, ponižavanje i samoskrnavljenje čoveka pojmom greha — otuda su
i njegova sredstva
rđava. — Sa suprotnim osećanjima čitam Manuov
zakonik, jedno neuporedivo duhovno i promišljeno delo, za koje bi bilo
greh prema duhu strpati ga u istu vreću sa Biblijom. Odmah se naslućuje:
iza njega,
u njemu, postoji stvarna filozofija, ne samo otrovna
judejska čorba od rabinizma i praznoverja — on nudi i najrazmaženijem psihologu
nešto u šta može da zagrize. Ne
zaboraviti glavnu stvar, osnovna
razlika sa ma kojom biblijom: otmeni
slojevi, filozofi i ratnici,
pomoću njega drže u svojim rukama svetinu; svuda otmene vrednosti, osećanje
savršenstva, Da životu, pobedonosna dobrobit u sebi i životu —
sunce
prožima
čitavu knjigu. — Sve stvari, u kojima hrišćanstvo ispoljava svoj neizmerni
prostakluk, rađanje na primer, žena, (brak, raspravljene su ovde ozbiljno,
sa poštovanjem, ljubavlju i poverenjem. Kako se zapravo može u ruke deteta
i žene staviti knjiga koja sadrži ove nitkovske reči: "Zbog bludničenja
da svaki ima svoju sopstvenu ženu i svaka svog sopstvenog čoveka... bolje
je ženiti se nego goreti od želje"? Da li je dozvoljeno biti hrišćanin
isto toliko dugo koliko pojam immaculata conceptio* služi za pohrišćavanje,
to jest za kaljanje nastanka čoveka?... Ne znam ni za jednu knjigu
u kojoj bi ženi bilo rečeno toliko nežnih i blagonaklonih stvari koliko
u Manuovom zakoniku; te stare, sredine i sveci imaju način da budu divni
prema ženi koji je možda nenadmašen. "Usta neke žene" — čita se na jednom
mestu —, "nedra devojka, molitva deteta, dim žrtve, uvek su čisti." Na
drugom mestu: "ne postoji doista ništa čistije od svetlosti sunca, senke
krave, vazduha, vode, vatre i daha devojke." Poslednje mesto, možda takođe
sveta laž —: "svi otvori na telu iznad pupka su čisti, svi ispod su nečisti.
Samo u devojke je čisto čitavo telo."

* Lat. — bezgrešno začeće. — P. prev.

           Bezbožnost
hrišćanskih
sredstava zatiče se in flagranti kada se primerice
hrišćanski
cilj
promeri prema cilju Manuovog zakonika — kada se jarko osvetli ova velika
protivstavljenost ciljeva. Kritičar hrišćanstva ne može da izbegne da hrišćanstvo
izloži
preziru.
— Takav zakonik, kakav je Manuov, nastaje kao svaki
dobar zakonik: on sažima iskustvo, mudrost i moral proveren pozitivno tokom
niza stoleća, on zaključuje i više ništa ne dodaje. Pretpostavka za ovakvu
vrstu kodifikacije jeste uvid da su sredstva za stvaranje autoriteta jedne
sporo i dragoceno sticane
istine
temeljno različita od onih koja
će se iskoristiti da bi se ona dokazala. Zakonik nikada ne priča korisnost,
razloge, kazuistiku u predistoriji zakona: upravo time bi izgubio imperativni
ton, "ti trebaš", pretpostavku njegovog poštovanja. Tačno u tome je problem.
— U izvesnoj tački razvitka nekog naroda, njegov najoštroumniji, to jest
najiskusniji i najdalekovidiji sloj rešava da je skup iskustva prema kojem
treba, to jest može se živeti zaključen. Njegov cilj je da iz godina
opita i loših iskustava dobije što je moguće više bogatiju i potpuniju
žetvu. Sada, dakle, preduprediće se pre svega produžetak eksperimentisanja,
nastavak tekućeg stanja vrednosti, ispitivanje, izabiranje, kritika vrednosti
in
infinitum. Tom se suprotstavlja dvostruki zid: najednom, otkrovenje,
to
jest tvrdnja da umnost ovih zakona nije ljudskog porekla, da nije
bila
tražena sporo i nalažena posle niza promašaja, nego da je, kao od božanskog
izvora, potpuna, savršena, bez istorije, dar, čudo, naprosto udeljena ...
Zatim tradicija, to jest tvrđenje da je zakon postojao već od prastarih
vremena, da bi bilo bezbožno sumnjati u njega, da bi to bio zločin prema
precima. Autoritet zakona zasniva se na tezama: bog ga je doneo, preci
po njemu živeli. — Viši razlog ovakve procedure počiva u nameri
da se postepeno potisne svest o njemu kao tačno spoznatom (to jest dokazanim
ogromnim
i strogo prorešetanim iskustvom) životu: tako da se postiže savršeni automatizam
instinkta — pretpostavka svakog majstorstva, svakog savršenstva u veštini
življenja. Ustanoviti zakonik kakav je Manuov znači odobriti ubuduće da
narod postane majstor, da bude savršen — da ambiciozno teži najvišoj umešnosti
života. Radi toga se mora biti nesvestan cilja
svake svete laži.
— Kastinski poredak,
najviši, vladajući zakon, jeste samo sankcija
prirodnog
poretka,
prirodne zakonitosti prvoga reda nad kojom nikakva proizvoljnost,
nikakva "moderna ideja" nema moći. U svakom zdravom društvu očituje se
razdvajanje tri tipa prema različitoj fiziološkoj gravitaciji, od kojih
svaki ima svoju sopstvenu higijenu, svoje sopstveno područje rada, svoju
sopstvenu vrstu osećanja za savršenstvo i majstorstvo. Priroda, a
ne
Manu,
međusobno razdvaja one koji su pretežno duhovno nastrojeni, one čija je
snaga pretežno u mišićavosti i temperamentu, i najzad one koji se ne ističu
ni u kakvim pretežnim odlikama, srednjaci. Treći su najbrojniji, dok su
prvi najelitniji. Najviša kasta — ja je nazivam najređi — kao savršena
ima i prednosti najređih: njoj pripada da predstavlja sreću, lepotu i dobrotu
na zemlji. Jedino najduhovnijima je data dozvola za lepotu,
za
lepo:
jedino kod njih dobrota nije slabost. Pulchrum est paucorum hominum:
dobro
je prednost. Međutim, ništa im manje ne pripada od ružnih manira ili pesimističkog
pogleda, oka koje nagrđuje ono u šta gleda —, ili čak srdžba nad
ukupnim vidom stvari. Srdžba je privilegija čandale; pesimizam isto tako.
"Svet
je savršen" — tako veli instinkt najduhovnijih, instinkt koji kazuje
Da —: "nesavršenost, svaka vrsta ispod nas, distanca, pathos distance,
sama čandala spada još u ovo savršenstvo." Najduhovniji ljudi, kao najsnažniji,
nalaze
svoju sreću tamo gde bi drugi našli njihovu propast: u lavirintu, u okrutnosti
prema sebi i drugome, u pokušaju; njihovo zadovoljstvo je samosavlađivanje:
kod njih je asketizam njihova priroda, potreba, instinkt. Za njih je težak
zadatak privilegija; igrati pod bremenom koje druge guši,
okrepa ...
Saznanje — oblik asketizma. — Oni su najčasnija vrsta ljudi: to ne isključuje
da su najvedriji, najljubazniji. Vladaju ne zato što hoće, već što jesu;
nije
im dato da budu drugi.—Drugi:
to su stražari prava, zaštitnici poretka
i bezbednosti, to su otmeni ratnici, to je pre svega kralj kao najviša
formula ratnika, sudija i održavalac zakona. Drugi su izvršni organ najduhovnijih,
najbliži njima, koji na sebe uzimaju sve grubo u radu vladanja —
njihovi pratioci, njihova desna ruka, najbolji učenici njihovi. — U svemu
tom, da bude još jednom rečeno, nema ništa proizvoljno, ništa "napravljeno".
Što je drukčije,
napravljeno je — priroda je onda osakaćena ...
Kastinski poredak, hijerarhijski redosled, jedino otelovljava vrhunski
zakon samog života; izdvajanje tri tipa je potrebno radi održanja društva,
radi omogućavanja viših i najviših tipova — nejednakost u pravima tek je
uslov da prava uopšte postoje. — Pravo je privilegija. Pravo svakog počiva,
takođe, u njegovom, načinu bivstvovanja. Ne potcenjujmo prednosti srednjaka.
Život
koji stremi visini
postaje sve tvrđi — hladnoća se povećava, odgovornost
se povećava. Visoka kultura je piramida: ona može da počiva samo na širokom
tlu, i za pretpostavku ima najpre snažno i zdravo konsolidovanu osrednjost.
Zanat, trgovina, zemljoradnja,
nauka,
najveći deo umetnosti, jednom
reči čitav skup profesionalne
delatnosti, slaže se sasvim samo sa
osrednjošću u mogućnostima i željama; takvo nešto bilo bi neumesno među
izuzecima, naime odgovarajući instinkt suprotstavlja se koliko anarhizmu
toliku aristokratizmu. Biti javno koristan, točak, funkcija, o tome odlučuje
prirodna sklonost:
ne društvo, već vrsta
sreće
za koju je
najveći broj sposoban pravi od njih inteligentne mašine. Za srednjaka biti
osrednji je sreća. Majstorstvo u jednom području, specijalnost, prirodni
instinkt. Bilo bi savršeno nedostojno dubokog duha da u osrednjosti po
sebi vidi već neki prigovor. Sama ona je prva nužnost za postojanje
izuzetaka: visoka kultura je uslovljena njome. Ako izuzetan čovek, koliko
on sam i njemu slični, pažljivom rukom rukovodi osrednjima, onda to nije
samo učtiva prostosrdačnost — to je njegova dužnost...
Koga mrzim
ponajviše među ološem danas? Onaj socijalistički, čandala-apostole koji
potkopavaju instinkt, zadovoljstvo, osećanje zadovoljnosti radnika u njegovom
malom svetu — koji ga prave zavidnim, koji ga podučavaju osveti... Nepravda
nikada ne leži u nejednakim pravima, nego u polaganju na "jednaka"
prava...
Šta je rđavo? No, rekao sam to već: sve što potiče iz slabosti,
zavisti, osvete. — Anarhist i hrišćanin su istog porekla ...

           U stvari,
razlika je u kom se cilju laže: da li da se održava ili razara. Može
se postaviti potpuna jednakost između hrišćanina i anarhiste:
njihov
cilj, njihov instinkt vodi samo u razaranje. Dokaz za ovaj stav da se pročitati
u istoriji: tu je on sadržan u strašnoj nedvosmislenosti. Upravo smo upoznali
religiozno zakonodavstvo čiji je cilj bio, kao najvažniji uslov cvetanja
života, da "ovekoveči" jednu veliku organizaciju društva — hrišćanstvo
je svoju misiju otkrilo u tome da okonča upravo sa takvom organizacijom,
budući da u njoj život cvate. Tamo je trebalo plod mudrosti, uvećavan
tokom dugih razdoblja isprobavanja i neizvesnosti, upotrebiti sa najdalekosežnijom
korisnošću i požnjeti što je moguće veći, bogatiji, potpuniji prinos: ovde
je, obrnuto, preko noći zatrovana čitava žetva... Ono što je aere
perennius [Od Horacija, Ode, III, 30, 1: "više izdržljivosti od bronze."]
bilo tu, imperium Romanum,
najveličanstveniji oblik organizacije
u teškim uslovima koja je do sada bila ostvarena, s obzirom na koju sve
pre i posle je samo krpljenje, prčvarenje, diletantizam — ti sveti anarhisti
napravili su "pobožnost" od toga da taj "svet", to jest imperium Romanum
razore
tako da ne ostane ni kamen na kamenu — pa su čak Germani i drugi dripci
mogli da zagospodare nad njim... Hrišćanin i anarhist: oba décadents,
oba
nesposobna da delaju drukčije nego rastočno, otrovno, sapinjući,
krvoločno,
obojica
sa instinktom smrtne mržnje prema svemu što je uspravno, stasito,
trajno, što obećava budućnost životu ... Hrišćanstvo je bilo vampir
imperium
Romanum-a — ono je preko noći raščinilo ogroman rad Rimljana na raskrčivanju
tla za jednu veliku kultura kadru da traje, — Još se nije razumelo?
Imperium
Romanum
koju poznajemo, u koju nas još bolje poučava istorija rimske
provincije, to najčudesnije umetničko delo velikog stila, bila je početak,
njena gradnja bila je sračunata da će se
dokazivati hiljadama godinama
— do danas nikada se nije tako gradilo, nije se čak ni sanjalo da se gradi
u srazmeri
sub specie aeterni! — Ova organizacija bila je dovoljno
čvrsta da izdrži rđave careve: slučajnost ličnosti ne može ništa da naudi
takvim stvarima — prvo
načelo svake velike arhitekture. Ali, ona
nije bila dovoljno čvrsta za najiskvareniju
vrstu pokvarenosti,
za hrišćane... Ova skrovita gamad koja se noću, pomoću magluštine
i dvoznačnosti, prikrada svakom pojedinačno i truni mu svoju zbilju za
istinite
stvari,
svoj instinkt za neporecive
realnosti, ta kukavička, feminizovana
i slatkorečiva banda je korak po korak izvadila "duše" ovom ogromnom zdanju
— tim vrednim, muški-uspravnim prirodama koje su u stvari Rima osećale
svoju sopstvenu stvar, svoju sopstvenu zbilju, svoj sopstveni ponos. Licemerno
potajištvo, skrovito skupštinarenje, tmasti pojmovi, kao pakao, kao žrtvovanje
nevinog, kao unio mystica
u pijenju krvi i, pre svega, polako podjarivana
vatra osvete, čandaline osvete —
to je zagospodarilo Rimom, ista
vrsta religije kojoj je u njenom preegzistentnom obliku rat objavio već
Epikur. Neka se čita Lukrecije da bi se shvatilo protiv čega se
borio Epikur, ne protiv mnogobožaštva već "hrišćanstva", hoću reći
kvarenja duša pojmovima krivice, kazne i besmrtnosti. — Borio se sa podzemnim
kultovima,
sa čitavim latentnim hrišćanstvom — opovrgnuti besmrtnost bilo je tada
već stvarno
iskupljenje. — I Epikur je trijumfovao, svaki časniji
duh u rimskom carstvu bio je epikurejac.
A onda se pojavio Pavle...
Pavle, otelovljeni genije mržnje čandale prema Rimu, prema "svetu", Jevrejin,
večiti
Jevrejin-lutalica par excellence... Ono što je on otkrio bilo je kako
se može, pomoću malog sektaškog hrišćanskog pokreta na rubu jevrejstva,
zapaliti "svetski požar", kako se sa simbolom "boga raspetog na krstu"
može sve potisnuto, sva skrivena komešanja, čitava baština anarhističkih
smutnji u Carstvu, koncentrisati u ogromnu moć. "Spas dolazi od Jevreja."
— Hrišćanstvo kao formula za podizanje cene podzemnih kultova svih vrsta,
na primer Ozirisov, velike Majke, Mitrin — i za njihovo sabiranje:
u tome je bio Pavlov genije. Njegov instinkt je bio toliko siguran da je
predstave kojima su pomenute religije opčinjavale čandalu, surovo, bez
ikakvog obzira prema istini, stavio u usta njegovom izmišljenom "spasitelju",
i ne samo u usta — da ga je on u nešto pretvorio,
mogao je to da
razume čak i neki Mitrin sveštenik... Bio je to njegov vrhunski trenutak:
on shvata da mu je potrebna vera u besmrtnost da bi obezvredio "svet",
da će pojam "pakla" zagospodariti Rimom — da se sa "onostranošću"
ubija
život... Nihilist i hrist*: to se rimuje, ali to saglasje nije jedino
u rimi...

*Hrišćanin. — P. prev.

           Uzalud
sav
rad antičkog sveta: nemam reči da iskažem svoje osećanje o nečemu tako
čudovišnom. — I smatrajući da je njegov rad bio predradnja, da je tek,
sa granitnom samosvešću, udarao upravo temelj za rad od hiljada i hiljada
godina, celokupan smisao
antičkog sveta uzalud! ... Čemu Grci? Čemu
Rimljani? — Sve pretpostavke za obrazovanu kulturu, svi naučni metodi
bili su već tada, bila je ustoličena i ta velika, neuporediva umešnost
dobrog čitanja — pretpostavka kulturne tradicije i jedinstva nauke. Nauka
o prirodi povezana sa matematikom i mehanikom bila je na najboljem putu
— smisao za činjenice, poslednji i najvredniji od svih smislova,
imao je svoje škole, svoju već stoletno staru tradiciju! Razume li se to?
Sve bitno bilo je pronađeno da bi se moglo pristupiti radu — metodi
jesu, to treba ponavljati desetinu puta, ono bitno, i ono najteže,
i ono što najduže protiv sebe mora da podnosi navike i duhovnu lenjost.
Ono što mi danas moramo sa ogromnim samosavlađivanjem — jer su nam svi
rđavi instinkti, hrišćanski, na neki način još u telu — ponovo da osvajamo,
slobodan pogled na realnost, opreznu ruku, strpljivost i ozbiljnost i u
najsitnijim stvarima, čitava čestitost u saznavanju — postojalo
je već tada!, već pre više od dve hiljade godina! I uz to dobar,
istančani takt i ukus! Ne kao dresura mozga! Ne
kao "nemačko"
obrazovanje dripačkim manirima! Nego kao telo, kao gest, kao instinkt —
kao realnost jednom reči... Sve uzalud! Preko noći, i samo je spomen
ostao! — Grci!, Rimljani!, držanje instinkata na odstojanju, ukus, metodično
istraživanje, genije organizacije i upravljanja, vera,
volja
za
ljudsku budućnost, veliko Da svim stvarima vidljivo kao
imperium Romanum,
vidljivo
za sva čula, veliki stil koji nije više samo umetnost, već realnost, istina,
život...
— I ne preko noći pokopano nekom prirodnom kataklizmom! Ne zgaženo od strane
Germana i drugih teških šaponja! Nego satrto od prepredenih, skrivenih,
nevidljivih, krvožednih vampira! Ne pobeđeno — jednostavno isisano! ...
Zagospodarila
je
prikrivena čežnja za osvetom, slaboumna zavidljivost! Odjednom je
prevladalo
sve
ništavno, što jadikuje nad sobom, što je unesrećeno svojim rđavim osećanjima,
sav
geto duše! — — Dovoljno je pročitati samo ma kojeg hrišćanskog
agitatora, svetog Avgustina na primer, da bi se shvatilo, da bi se namirisalo
koje
su se prljave klike popele gore. U potpunosti bi se prevarili ako bi se
kod vođa hrišćanskog pokreta pretpostavio ma kakav nedostatak razuma —
o, pametni su oni, pametni, do svetosti, ta gospoda crkveni oci! Ono što
njima nedostaje, to je nešto sasvim drugo. Priroda ih je prenebregnula
— zaboravila je da za njih predvidi skroman miraz od časnih, primerenih,
čistih instinkata... Među nama, oni nisu čak ni muškarci... Ako islam prezire
hrišćanstvo, on za to ima hiljadu razloga: islam pretpostavlja
muškarce
...

          Hrišćanstvo nas
je lišilo žetve antičke kulture, docnije nas je opet lišilo žetve islamske
kulture.
Čudesni svet mavarske kulture Španije, u osnovi najsrodniji
nama, izražajniji
po duhu i senzibilnosti nego Rim i Grčka, bio je pregažen (— da
ne kažem čijim nogama —). Zašto? Jer je držao do sebe, jer je svoj nastanak
zahvaljivao muževnim instinktima, jer je životu govorio da i to
je govorio sa retkom i dragocenom istančanošću mavarskog života! ... Docnije,
krstaši su se borili protiv nečega pred čim je bilo priličnije da su padali
ničice u prašinu — protiv kulture pred kojom bi čak i naš devetnaesti vek
morao da se oseća vrlo ubogim, veoma "poznim". — Razume se, oni su hteli
da pljačkaju: Istok je bio bogat... A ipak bez predrasuda! Krstaški ratovi
— piratstvo visokog stila, i ništa više! Nemačko plemstvo, u osnovi vikinško
plemstvo, bilo je tamo u svom elementu: Crkva je odviše dobro znala sa
čim se pridobija nemačko plemstvo ... Nemačko plemstvo, uvek "Švajcarci
(garda)" Crkve, uvek u službi svih rđavih instinkata Crkve — ali dobro
plaćeno...
Upravo uz pomoć nemačkih mačeva, nemačke krvi i hrabrosti
Crkva je mogla da vodi svoj rat i provodi u delo svoje smrtno neprijateljstvo
prema svemu što na zemlji drži do sebe! U ovoj tački postoji mnoštvo bolnih
pitanja. Nemačkog plemstva bezmalo
nema u istoriji visoke kulture:
i za to postoji razlog ... Hrišćanstvo, alkohol — dva velika sredstva
za kvarenje ... Samo po sebi ne bi trebalo da postoji više ikakav izbor
između islama i hrišćanstva, koliko između Arapina i Jevrejina. Odluka
je donesena: u ovoj stvari niko više nema mogućnosti da bira. Ili je
čandala
ili to nije... "Rat do poslednjeg daha sa Rimom! Mir, prijateljstvo
sa islamom": tako je osećao, tako je delao onaj veliki slobodarski
duh, genije među nemačkim carevima, Fridrih Drugi. Kako? to da neki Nemac
mora da bude najpre genije, najpre slobodan duh da bi
pristojno osećao?
Ne shvatam kako je ikada Nemac mogao da bude prožet
hrišćanskim osećanjima
...

           Ovde je
nužno dotaći još sto puta za Nemce mučniju uspomenu. Nemci su lišili Evropu
poslednje velike kulturne žetve koja je bila požnjevena za Evropu — Renaissance.
Razume
li se konačno,
hoće
li da se razume šta je bila Renesansa?
Prevrednovanje
hrišćanskih vrednosti, pokušaj preduzet svim sredstvima, svim instinktima,
sa svom mogućom genijalnošću, da se do pobede dovedu
suprotne vrednosti,
otmene
vrednosti...
Do sada je postojao samo ovaj veliki rat, do sada nije postojala
odsudnija problematika od problematike Renesanse — moje
pitanje
je njeno pitanje —: nikada nije postojao temeljniji, neposredniji, duž
čitavog fronta strožije izveden i u središte uperen oblik
napada!
Napasti
na najodlučnije mesto, na samo sedište hrišćanstva, upravo tu ustoličiti
otmene
vrednosti,
hoću da kažem uneti ih u instinkte, u najdublje potrebe i prohteve onih
koji tu stoluju... Pred sobom vidim
mogućnost
jedne potpuno natprirodne
čari i koloritne draži — čini mi se da ona blista u svim jezama jedne istančane
lepote, da je u njoj na delu jedna božanska, demonski božanska umetnost;
i da bi se uzalud rovilo milenijumima za drugom takvom mogućnošću; vidim
prizor toliko bogat u smislu i, u isti mah, čudesno paradoksalan da bi
u njemu sva olimpska božanstva imala priliku za božanski smeh — Čezare
Bordžija kao papa... Razumete li me?... Pa dobro,
to bi bila
pobeda za kojom čeznem danas jedini ja —: njome bi hrišćanstvo bilo uništeno!
—
Šta se dogodilo? Jedan momački monah, Luter, došao je u Rim. Taj monah,
propali sveštenik sa svim osvetoljubivim instinktima u telu, razjario se
u Rimu protiv Renesanse ... Umesto da sa najdubljom zahvalnošću
razume čudo koje se tu zbilo, nadmašenje hrišćanstva u njegovom sedištu
—, njegova mržnja je znala da crpi samo hranu sebi iz ovog prizora. Jedan
religiozni čovek misli samo na sebe. — Luter je video pokvarenost
papstva,
dok se radilo upravo o suprotnom: stara pokvarenost, peccatum originale,
hrišćanstvo
nije
više
sedelo na papinoj stolici! Nego život! Nego pobedonosna svetkovina života!
Nego veliko Da svim uspravnim, lepim, smelim stvarima! ... I Luter
prekonstituisa
Crkvu: napade je... Renesansa — događaj bez smisla, jedno veliko Uzalud!
—
Ah, ti Nemci, šta su nas oni već stajali!
Zaludnost — to je uvek
bilo
delo
Nemaca. — Reformacija; Lajbnic; Kant i takozvana nemačka
filozofija; "oslobodilački" ratovi*; Carstvo — svaki put jedna uzaludnost
za nešto što je već bilo tu, za nešto
nenadoknadivo... Priznajem,
to su moji
neprijatelji, ti Nemci: prezirem u njima svaku vrstu
pojmovne i vrednosne magluštine,
kukavičluk
pred svakim čestitim
Da i Ne. Nakon skoro hiljadu godina, oni su zamrsili i smutili sve čega
su se dotakli svojim rukama, na savesti imaju sve polovičnosti — tri-osminice!
— od kojih boluje Evropa — na savesti imaju i najnečistiju vrstu hrišćanstva
koja postoji, najneizlečiviju, najneuništiviju, protestantizam ... Ako
se ne mogne okončati sa hrišćanstvom, za to će biti krivi Nemci...

* Uobičajeni naziv za koalicione ratove protiv Napoleona
I. — P. prev.

           — Eto me
na koncu i evo mog suda.
Osuđujem
hrišćanstvo, protiv hrišćanske
crkve podižem najstrasniju optužbu koju jedan tužilac može da izgovori.
Ono je za mene najveća od svih zamislivih pokvarenosti, njegova volja za
pokvarenost ukazuje na krajnju moguću pokvarenost. Hrišćanska crkva ništa
nije poštedela svoje pokvarenosti, od svake vrednosti je napravila nevrednost,
od svake istine laž, od svake čestitosti nitkovluk duše. Neka se ne usudi
više niko da mi govori o njenim "humanitarnim" blagoslovima!
Potisnuti
neku
nevolju bilo bi protiv njenog najdubljeg interesa: ona je živela od nevolja,
stvarala
je
nevolje da bi se ovekovečila ... Nagrizajući crv greha, na primer:
tom bedom čovečanstvo je pre svega obogatila Crkva! — "Jednakost duša pred
bogom", to prenemaganje, taj izgovor
za
rancunes*
svih podlaca
,taj pojmovni eksploziv, postao je najzad revolucija, moderna ideja i načelo
propasti čitavog društvenog poretka — hrišćanski
dinamit... "Humanitarna"
hrišćanska blagosiljanja! Od humanitas
napraviti samoprotivrečnost,
veštinu samoskrnavljenja, volju za laž po svaku cenu, mržnju, prezir prema
svim dobrim i čestitim instinktima! To bi za mene bili hrišćanska dobročinstva!
— Parazitizam kao jedina praksa Crkve; sa njenim idealom bledunjavosti
i "svetosti" svake krvi, svetost koja ispija svaku ljubav, svaku nadu u
život; onostranost kao volja za poricanje svake realnosti; krst kao znak
raspoznavanja za najpodzemniju zaveru koja je ikada postojala — protiv
zdravlja, lepote, uspeha, srčanosti, duha, dobrote duše, protiv
života samog...         
Ovu večnu optužbu hrišćanstva hoću da ispišem na svim zidovima, svuda tamo
gde postoje zidovi — imam slova koja će videti i slepi... Hrišćanstvo nazivam
velikim prokletstvom, najvećom unutrašnjom iskvarenošću, velikim instinktom
za osvetu za koji nijedno sredstvo nije dovoljno otrovno, skrovito,
podzemno — nazivam ga besmrtnom ljagom čovečanstva... I vreme se računa
prema tom dies nefastus*
sa kojim je započeo ovaj zao udes — prema
prvom danu hrišćanstva! — Zašto ne pre prema njegovom poslednjem? — Od
danas? — Prevrednovanje svih vrednosti!

* Na francuskom u izvorniku. Znači pizme, mržnje. —
P. prev.

** Lat. — sramotni dan. — P. prev.

           Prvi
član. — Porok je sve suprotno prirodi. Najporočnija ljudska vrsta je
sveštenik: od podučava
u protiv-prirodu. Ne postoje razlozi protiv
sveštenika, postoji popravni dom.

   Drugi član. — Svako sudelovanje u božjoj službi
jeste atentat protiv javnog morala. Biti suroviji prema protestantu nego
prema katoliku, suroviji prema liberalnom protestantu nego prema puritancu.
Što smo bliže nauci, veći je zločin biti hrišćanin. Zločinac nad zločincima
je stoga filozof.

   Treći član. — Prokleto mesto na kojem je hrišćanstvo
izleglo svoja zmajska jaja, treba odmah zbrisati sa lica zemlje i kao sramno
mesto
da bude opomena i strah svem potomstvu. Neka se na njemu kote otrovne guje.

   Četvrti član.
— Propovedanje nevinosti je javno
podsticanje na protiv-prirodu. Prezirati polni život, kaljati ga sa pojmom
"nečistog", jeste istinski greh prema svetom duhu života.

   Peti član. — Jesti za jednim stolom sa sveštenikom
nije dozvoljeno; čineći to, baca se kletva na časno društvo. Sveštenik
je naš Čandala — on će biti obznanjen, izmoren glađu i prognan u
neku vrstu pustinje.

   Šesti član
— "Sveta" istorija nazvaće se imenom
koje joj odgovara, to jest
prokletom
istorijom; reci "bog", "spasitelj",
"iskupitelj", "svetac", koristiće se da bi se osudili, da bi se obeležili
zločinci.

   Sedmi član. — Ostalo sledi iz gornjeg.

          O ti, voljo moja!
Čudo svake nužde, ti moja nužnosti. Poštedi me male pobede!

          Ti, odluko duše
moje, koju zovem sudbinom! Ti što si u meni! Iznad mene! Zaštiti me i sačuvaj
za Jednu veliku sudbinu!

          I svoju poslednju
veličinu, voljo moja, sačuvaj za svoju zadnju, — da bi mogla biti neumitna
u pobedi! Ah, ko nije podlegao svojoj pobedi!

          Ah, čije oko
još nije potamnelo u tom opojnom sutonu! Ah, čija noga se nije zanela,
čija nije zaboravila u pobedi — biti uspravna! —

          — Da jednom
budem spreman i zreo u velikom Podnevu,
spreman i zreo poput usijanog
tuča, oblaka bremenog munjama, mlekom nabreklog vimena: —

          — spreman i
zreo za samog sebe i za svoju najskrovitiju volju, luk koji čezne za svojom
strelom, strela koja čezne za svojom zvezdom:

          — zvezda spremna
i zrela u svom Podnevu, užarena, probodena, predata nasladi pred uništavajućim
strelama sunca: — sunce samo i neumitna sunčana volja, spremna da pobeđujući
uništava!

          O voljo, promeno
svake nužde, ti moja nužnosti! Pripazi me za jednu veliku pobedu!
— —